Devojka, scena, masivna
crvena zavesa koja se polako podiže, otkrivajući njene vitke noge, uzak struk
stisnut u crnom korzetu, i plave lokne. Okreće glavu, leden pogled pun topline
prema publici, dijamanti koji se presijavaju oko vrata, i igra može da počne. Svaka
emocija nestaje, topi se i pretvara u pokret, nežan, zavodljiv, odsečan, drzak.
Stvara savršenu iluziju. Za njih, ona je bila devojka koja nikad nije rekla
volim te, mlada koja je pobegla pre nego što je rekla da, žena koja je odbila
da bude majka, jedini spas, jedina nada. Tako savršena, uzvišena. Pozornica bila
je njen pijedestal, a ona je vladala. Svaki pokret vodio je do raja, svaki pogled
bacao je u najdublje ponore pakla. I gledali su je, hipnotisano, puni nade,
postiđeno, previše uplašeno da bi napravili bilo kakvu ovaciju, jer je
oduzimala dah. Budila maštu, zavodila, bez imalo osećaja, bez srama. Bila je
savršena plavooka porcelanska lutka, koja nije igrala ni za koga osim za sebe.
Preko dana, bila je devojka ispunjena bolom, sa staklenim suzama u očima. Devojka
koju niko nije razumeo, čiji roditelji nisu imali novca, koja se udala za
čoveka kojeg nije volela, i kojeg i dalje trpi. Ali noću, bila je dama. Pretvarala
je bol u pokrete kukovima, suze u osmeh, ubila muža, polomila mu svaku kost i
igrala mu na grobu. Noću su crvene, čvrsto stegnute trake, držale srce da ne
iskoči iz grudi. Ali noć joj nije ostala dužna. Došla je po svoje, ali ona je
izvodila svoj savršeni ples, do poslednjeg daha.
