Samo tihi udari vetra o opalo lišće i sumorne grane. Nebo sivog somota nad njim. Diše, samo da bi ponovo osetio njen miris. Gleda, samo da bi je ponovo video. Hoda, samo da bi je sreo. Oseća, samo da bi je i dalje voleo. I čeka, iako zna da neće doći. Nada se, znajući da se nada utopila zajedno sa njenom krhkom dušom. Tih vrisak snega pod nogama. Nije mu hladno. Greje ga ljubav. I bol. Cepa ga. I dok polako nestaje i stapa se sa pahuljama, u daljini vidi njen lik. Mrtav je.
Sedi. Svira poslednje što je čula, zarobljena u sopstvenoj kreaciji pakla. Dok se vrisak i dalje odbija o zidove beskonačosti, okovana notama, prelazi prstima preko bisernih dirki, pretvarajući muziku u žilet koji je sekao sve u njoj. Blaga, čvrsta iluzija, satkana od krhkog dima. Samo njena. Obasjana tamom srebrnog sjaja, čeka nedostižno. Tako malo bilo je potrebno da bude srećna. Samo prave note, koje bi je odvele negde daleko, na drugu stranu ulice, gde je čekao. Ili je samo tako želela da misli.
