Ljuljaška

Oduvek je volela ljuljaške, i taj trenutak, pre nego što se stopala lagano odvoje od zemlje, prošarane travom, još uvek vlažnom od jutarnje rose, zatim, kreneš gore, poletiš, žmarci se razlete po stomaku, zagolica te, a onda ponovo dotakneš tlo. Gledaš nebo, čvrsto se držiš, i nadaš se da nećeš pasti. Ponekad bi poželela da skoči, ali bilo je strah, jer je znala da je niko ne čeka raširenih ruku da je uhvati i zagrli. Mogla je uganuti zglob, ili pocepati čarapu. Bilo je lakše samo se držati, bilo je lakše ne rizikovati. Osećala se sigurno dok se držala za crvene šipke svojim malenim šakama, jer je verovala u sebe. Ali s vremena na vreme, ipak bi se zapitala kako bi bilo skočiti. Našla bi se u sred vazduha, nedovoljnog da je zaštiti. Vrisnula bi, ili, možda ipak ne bi stigla, možda bi tanan glas zapeo negde, zaglavio se u grlu, i niko je ne bi čuo, niko sem trave, mokre od jutarnje rose, na koju bi se dočekala. Ipak, ne može a da se ne zapita kako bi bilo da je neko ipak čega, raširenih ruku, razvučenog osmeha, da je gleda, iskreno. Da li bi se tada osećala sigurno? Da li bi smela da skoči, ili bi se čak i tada njene malene šake čvrsto stegnute oko crvenih šipki činile sigurnije? Bio je sunčan dan, septembar. Malo opalog lišća, ptice, i njegov glas, raširene ruke i plave oči. Uradila je to, skočila, vrisnula, ili je to samo bio eho detinjstva, zalutao negde među pramenovima zlatne kose koja se presijavala na suncu. I dočekao je, i zagrlio, čvrsto. Ali vreme uporno lupa po još uvek neutabanim stopama i para maštu i nadu. Ništa ne traje večno. Trenutak pobegne, koliko god čvrsto da ga stegnemo, na sekundu misao odluta. Ipak se našla na tlu, ponosno okićenom lisnatom krunom jeseni, mokrom od jutarnje rose, ili suza ’pak. Njene šake čvrsto stegnute oko crvenih šipki, sada već starih, izguljenih, bile su sigurnije od svega.

Boje

Pusti me da idem. Nemoj me sebično držati ovako vezanu, krhkim okovima tuge i sivila. Ne krvarim, prolivati krv je besmisleno, rane su odavno zarasle. Sada su tu samo maleni ožiljci, preko kojih povremeno prelazim dugim prstima.  Trulim, jer ne dam bolu da izađe, borim se sa njim. Ali ipak želim da odem. Možda vredi bežati od sveta, kad već ne mogu od sebe. Tuđom voljom spojena sam sa ovim bićem, čiji odraz svakodnevno gledam u zamagljenom ogledalu. Okovi su nestali, ali i ti sa njima, napustio si me. Sedim, sama u praznoj sobi, na trulim daskama. Gledam kroz napukli prozor kako prvi zraci sunca kupaju prašinu. Stajem pred ogledalo. Hvatam kožu za šavove i okrećem je. Bol izbija na površinu. Puzi po meni, ostavljajući crne tragove. Dišem. Prstima češljam dugu kosu. Po meni pada ona ista kiša boja, kao kada sam te prvi put srela. Više nema crnila, ispralo se i ostalo da leži na travi. Ponovo sam se rodila, kao da sam prvi put udahnula, ali ovaj put nije usledio neumoljiv plač deteta, već smeh.

Nirvana

Hladnoća je ledila svaki dah, svaku nadu za bilo kakvim oblikom života i sreće. Osetila je žmarce kako joj se lagano spuštaju niz kičmu, zatim klize niz butine. Osetila je kako joj se svaka kost lomi, probija mišiće, želeći da iskoči. Mogla je da čuje kako hrskavica lagano puca. Da oseti kako se savija. Svaki nerv radio je ubrzano, pojačano, govoreći joj da ode. Ali nije mogla. Ovo postepeno gubljenje života i lepote bilo je previše savršeno. Kost po kost, mišić po mišić se kočio, drhtao. Gledala je kako se koža lagano razdvaja. Kako se cepa i pušta krv da se izliva po modrim pločicama. Dok se mičiš lagano odvaja od butne kosti, kida preostalo meso sa lakta. To više nije bila ona, već marioneta svih svojih demona, svih duša čijim se bolom nahranila. Sada je sama, sa delovma svoje duše pod noktima, krvlju u kosi, delovima kože po podu. Osećaj nirvane ili potpune bespomoćnosti? Ili je ti ipak bila sujeta? Nije važno, dok god je odžava u životu, dok god tera kosti da srastaju, kožu da se ponovo spaja, zašivena iglom srama, i krv da se vraća u vene. Živela je previše života, ali nikada nije shvatila da li to i drugi čuju. Te vriske, bol i patnju kojom se hranila. Koja je na nju delovala kao droga, dovodila je do ludila. Nije važno, dok god je održava u životu. 

Ringišpil

Tihi vrisak vetra odbija se o drveće, kidajući beživotno lišće i granje. Zatim bi ih lagano spuštao na tlo, mokro od kiše i jutarnje rose. Kroz blatnjave barice, hodala bi svojim malim stopalima, ušuškani u belim čizmicama, koje bi ubrzo na vrhovima postale prljave. Krhkim rukama držala je svoju plavu haljinicu, koja se slagala sa trakom u kosi. Oči boje noćnog neba gledale su u nešto što drugi nisu mogli videti. Slikale su potpuno novi svet. Vodile je kroz šume oblaka od šećerne vune. Dok hoda, njena krila rastu. Spremna da polete do Meseca i nazad. Daleko od guste magle njenih strahova. Otvara malu crnu gvozdenu kapiju, koja joj svojom škripom, od koje bi na trenutak zabolela glava, želi dobrodošlicu. Preskače baricu, koja je za nju izgledala poput nekog srebrnog jezera. Potom se okreće i gleda svoj odraz. Bledo lice, ali ipak tako puno života i bezuslovne dečije sreće. Stari ringišpil. I njen konjić. Zove je. Spreman na još jedno putovanje. Gde li će je ovog puta odvesti? Hvata se rukama za njegov beli vrat, ukrašen zlatnim uzdama, bele čizmice se odvajaju od zemlje i u trenu, našla se u udobnom sedlu. Njenom begu od stvarnosti. Od ožiljaka i bola, od te tame koja je uporno trčala za njom. Njen beg od života. Konjić se prope na zadnje noge i potrča. Na trenutak gubi ravnotežu. Pokušava da uhvati zlatne uzde. Ali uzalud, jer one nisu stvarne, jer neće poleteti u njene malene šake da je odvuku sa ovog surovog mesta. Dok sedi u bari,  okupana blatom, misli šta će joj reći mama, jer je uprljana novu plavu haljinicu. Okreće se. Zaboravlja majku, hvata sve svoje demone, sve strahove i bol, nagomilane ispod dečijeg lica, zatvara ih u malu kutiju, i stavlja na sedlo, čekajući da ih njen konjić odnese, negde daleko, u šumu oblaka od šećerne vune. 

List

I odjednom počneš da mrziš sve te ulice. Jer to više nisu samo pločnjaci, kuće, svetiljke i ćoškovi. Dok gaziš, osetiš svaku uspomenu. Nastaviš da hodaš, jer ne želiš da se sećaš. Ali noge te odvedu do ćoška na kojem ste stajali i pričali satima. Zatim se setiš svake reči. I poželiš da je tu. Hvataš vazduh umesto njegove ruke. Umesto njegovih očiju gledaš nem odraz prolaznika. I sve se slomi i sastavi, vrati i ponovo ode. Shvatiš da stojiš, potpuno sam. Pod prstima samo trunke jeseni. I to krhko lišće. Baš kao i ti. Pada, nošeno vetrom, znajući da mora dotaći oštro tlo, i nada se da ga niko neće pregaziti. Da će pasti među ostalo lišće. Baš kao i ti. Jer ti treba sigurnost. Bilo kakva. Toplina. Makar malo. Makar na tren. Da se osećaš voljen, potreban. Možda i da pokušaš da ponovo voliš. Onako bezuslovno. Da vrištiš, onako, sasvim tiho plišanim noćima. Da sanjaš. Da osetiš. Ali možda ipak samo padneš u baru, i pustiš inje da se nahvata, ledeći svako osećanje. Zaustavljajuću bol. Baš onako kako si to oduvek želeo.

Nada

Samo tihi udari vetra o opalo lišće i sumorne grane. Nebo sivog somota nad njim. Diše, samo da bi ponovo osetio njen miris. Gleda, samo da bi je ponovo video. Hoda, samo da bi je sreo. Oseća, samo da bi je i dalje voleo. I čeka, iako zna da neće doći. Nada se, znajući da se nada utopila zajedno sa njenom krhkom dušom. Tih vrisak snega pod nogama. Nije mu hladno. Greje ga ljubav. I bol. Cepa ga. I dok polako nestaje i stapa se sa pahuljama, u daljini vidi njen lik. Mrtav je.

Note

Sedi. Svira poslednje što je čula, zarobljena u sopstvenoj kreaciji pakla. Dok se vrisak i dalje odbija o zidove beskonačosti, okovana notama, prelazi prstima preko bisernih dirki, pretvarajući muziku u žilet koji je sekao sve u njoj. Blaga, čvrsta iluzija, satkana od krhkog dima.  Samo njena. Obasjana tamom srebrnog sjaja, čeka nedostižno. Tako malo bilo je potrebno da bude srećna. Samo prave note, koje bi je odvele negde daleko, na drugu stranu ulice, gde je čekao. Ili je samo tako želela da misli. 

Vreme

Vreme. Ta nepostojeća prokleta stvar koja nam se svima protivi. Jer teče previše, ili za neke, ipak, ne dovoljno brzo, a možda i u potpuno pogrešnom smeru. Ali svakako teče, ostavljajući nas da trčimo za njom, jurimo neuhvatljivo, težimo ka nedostižnom i žalimo za izgubljenim, dok nas smrt lagano grebe po vratu. Smrt, koju svi toliko mrzimo. I zašto umreti sa osmehom na licu? Zašto, kad i dalje može mnogo više? Ali tad, kad dođe vreme i shvatiš da je vožnja gotova i da ne možeš da ubaciš u rikverc jer se menjač polomio, uzdahneš, i shvatiš da bi ipak, pored svih gluposti, još samo malo ostao na ovom suludom mestu, gde nekad ume da bude jako dobar provod.

Mimohod

Kazaljke tiho ubijaju. Vreme teče, sporo, neumoljivo. Samo leži. Posmatra, jedva diše, ne oseća, ne razmišlja. Dok se nervoza još uvek cedi niz zidove, staklići razbijene mašte igraju po podu. Vrisak je vuče, daleko. Ali odjednom prasak, nebo sivi, srušiće se. Zemlja puca po šavovima. Ispred nje lik, isti kao ona, ali opet toliko drugačiji. Prstima dodiruje ogledalo. Ali ne, ovo je izvan njega. Ovo je živo. Diše. Postoji. Stoji pred njom. Gledajući je sasvim normalno. Ruka je provlači kroz napuklo staklo. Grad. Ogroman. Nalik onom u kome ona živi. Ali nije tako sivo. Ispred nje visoka zgrada satkana od duge i zlata. Dok joj nepoznat glas zvoni iz daljine, kroz maglu, pokušava da shvati šta se dešava. Visok. Plave oči. Prelep. Samo stoji i posmatra je. Dim mu kulja iz ruke. Baca pogled naniže, ne, ono što drži nije cigareta. ’’Hoćeš malo?’’, nije stigla da odgovori, a dim je već lutao niz suvo nepce, sve do pluća, zatim kuljao kroz usta i nos. Sede na travi. Ima osećaj kao da ga zna oduvek. Kao da je počela da postoji da bi sedela sa njim, okupana dimom, okružena leptirima i bezuslovnom srećom, koja je terala na povraćanje. Gleda ga. Nežno, nesvesno, puna mržnje, ko zna zašto. Udiše vazduh satkan od muzike, prstima prelazi preko šarene kože, zarivajući nokte duboko u nju. Njegove usne. Nežne, užasne, prelepe, otrovne. Zatim neko čudno peckanje pod prstima. Leži na prašnjavim daskama. Potpuno sama, okupana pepelom, okružena dimom, koji je čudno mirisao.

Ogledalo

Korača. Tiho. Bezdušno. Poput vetra. Nedodirljiva, nedostižna, gotovo nestvarna. Blag pogled, nežan, pun mržnje prema svemu što postoji. Koža, ispucala, puna ožiljaka, oslikana uspomenama, a oko nje siva aura bola, smeha i plača, iščupana duša što lebdi nad njom. Preko mračnog lica samo veo satkan od suza. Ipak, čini se tako smirena, iako svakim korakom truli sve više, potpuno sama, kao da želi da nestane. Približava se ogledalu, nem odraz. Ali opet, tako živ, taj mali deo duše zaglavljen iza mutnog stakla, vrišti da izađe. Komadi razbijene nade po podu. I očaj koji ljušti boju sa praznog krvavog rama. Leži. Nedodirljiva, nedostižna, gotovo nestvarna. Mrtva.

For your soul, my love

Kiša. Tih vrisak, ali dovoljan da sledi svaku kap pre nego što padne na zemlju i ispriča svoju priču. Potom tišina koja lomi, razara, tako strašno je boli. Dok niz ruke lije krv, uzima telefon, javlja se čudan glas, gluv, nepoznat. Nem uzdih pun bola i straha. Spušta slušalicu. Još jedan rez, tanak i dubok. Ali opet, dovoljan da opet počne da oseča. I da se seća. Oktobar, hladan i pust. Vetar. Opalo lišće. Duga ulica. I on. Taj pogled. Taj hod, koji je svakim korakom ubija sve više. Slika se polako lomi. Gubi se u tami, zajeno sa njenim vriskom, i dok otopljene kapi udaraju o snove, njeno telo leži na prašnjavom podu u maloj sobi.

Vosak

Šeta stranicama svojih maštarija. Dolinom papirnih cvetova i staklenih oblaka koji su pevali uspavanke. Leži zatvorena satima. Gledajući kako ljubičasto nebo leti nad njom. Ispucalim prstima crta sve što je ikada želela. Ušuškana šarenilom sopstvenog vriska, poput deteta. Lagana. Nedodirljiva. Gleda mirise. Udiše boje. Prolazi prstima kroz oštru travu. Hvata lepljive oblake. Neuhvatljivo trči kroz beskonačnost, dok po ljubičastom nebu ptice ispisuju svoju pesmu. Konci razbijenog vremena bespomoćno krvare pored nje. Boji se da ih dotakne. Da je ne odvuku natrag u sumornu realnost. Jednog dana, sve će se ovo ugušiti u poslednjim kapima njenog bola. Ali do tada će ležati. Potpuno nepomična. Uljuljkana slatkom lažnom srećom. Sve dok se savršenstvo satkano od voska ne istopi, i ne razlije po njoj. Tada će kroz lepljive trepavice videti sve za čime čezne. Sve što je ostavila duboko u prošlosti. Nepovratno. I pokušaće da kroz vosak izgrebe ponovo svoj savršeni svet. Ali pred njom će ostati samo mutna obličja sećanja koja će je dozivati, znajući da ne može da se vrati. I da je gotovo.

Smrt jednog tranzistora

Sedeo je. Fizički, da, bio je tu. Ali misli su mu lutale. Daleko, sve do njegove sobe u malom stanu zabačene londonske ulice, 18:30, frekvencija 105.3 i ta pesma. Motala mu se po glavi. Udobno se smestila u njegov mozak i žuljala ga. Nosila ga je poput talasa u neki sasvim drugi svet. Nije jeo. Nije spavao. Nije izlazio. Sedeo je ispred te male kutije i čekao da počne zarazna melodija. Jedina svrha njegovog trenutnog postojanja. Zaboravio je na sve. Više nije osećao. Samo je sedeo. Potpuno sam. Zatvoren u četiri zida. I čekao. Tmurno veče, 18:30. Tišina. Udari kiše o oronule oluke pune rupa. Gleda u tranzistor. Ustaje. Prilazi mu. Polako, poput mačeta koje još uvek nije sasvim progledalo. Kucka ga sa jedne, zatim sa truge strane. Trese ga. Panično viče reči, koje ni sam ne razume. U glavi mu je samo ta pesma. 19:00. I dalje tišina. Sedi na klimavoj stolici. Gleda u oronule zidove natopljene vlagom. U plafon koji prokišnjava i kofu punu vode koju je trebalo isprazniti. Gleda kako kapi padaju, kako se voda preliva po šupljikavom parketu. Sedi, potpuno nepomičan. Bespomoćan. Mora je naći. Ne može biti samo plod njegove mašte. Mora da je još neko čuo. Ustaje. Izlazi iz stana. Kiše. Bare. Crvene cipele koje propuštaju. Pusta ulica. Sitna senka iza ugla. Samo mačka. Nema kuda da ode. Nema kod koga da ode. Nema zašto da bude tu. Vraća se u stan. Seda na klimavu stolicu. Tišina. Zvuk kiše koja udara u oronule oluke pune rupa.

Pogled

Od nekud joj je poznat. Pokušava da se seti odakle, ali kasno. Pogled izleće, ujeda je za kičmu i dok žmarci struje pita se zašto. Kao da joj zabada kandže u srce. Ko je on? Da li ga zna? Da li je on samo maštarija nekog pijanluka? Neka vreme stane. Neka se kazaljke slome. Neka ga uhvati. Ko su svi ti ljudi i šta to traže ovde? Da li su srećni? Ili ih muči nešto? Ma ne, neka se mane toga i nastavi da hoda. Ali ne, noge ne slušaju. Kao da lepljivom pljuvačkom mamurluka stoje ukočene. Ukopane. Ali ne i njegove. Okreće se i odlazi. Pogleda više nema. Žmarci i dalje struje. Zatim opet mučnina, crno pred očima i zvuk automobila. Otvara oči. Nesvesno vrisnu. Zatim nastavi da hoda, sanjareći budna.

Ljubav

Nije znala taj osećaj. Nikada ranije nije ovako buktao u njoj. Da li je to bila ljubav? Ili samo nešto prolazno? Falio joj je, a u isto vreme se bojala sledećeg susreta. Strepela je. I na samu pomisao više ne bi osetila noge. Gleda kroz gužvu i dim cigarete. Ne, to ne može biti on. Šta da kaže? Šta da uradi? Šta ako joj se ne javi? Ne, ne može biti on. Nije spremna za to, ne može sad da ga vidi. Neće moći da izgovori to ''Ćao'', glas će joj se izgubiti na pola puta. Prilazi joj. Jedva izgovara ta tri slova, okreće se. Odlazi. Zašto nije još nešto rekla? Neka se vrati! Ne, neka ostane tu gde je, lepo joj je dok ga samo posmatra. Strepela je, nije bila spremna za još jedan susret. Možda je to ipak ljubav.

Guščije zelena

Bio je osuđen na smrt. Ostalo mu je još sasvim malo vremena. Da diše, gleda u plavetnilo neba, u sunce. Da misli. Da oseća. Nekada je voleo. I bio je voljen. bio je srećan. I patio je. Plakao je, i nije ga bilo sramota suza. Diše. Ceni svaki zrak sunca. Zašto to ranije nije cenio? Zašto ranije nije video sreću, koja se oduvek krila u malim stvarima? Hteo je da trči. Da se smeje. Hteo je još samo jednu priliku da voli. Da je zagrli, kao da je nikada neće pustiti. Hteo je vreme. Ali ono je teklo. Bilo ga je sve manje. Svaki otkucaj kazaljki budio je u njemu čežnju. Čežnju za životom. Došlo je vreme. Nije se bojao. Uzeo je maramu koju mu je jednom davno dala. Blago je vezao oko očiju. Poslednje što je video bila je guščije zelena. Poslednje što je osetio bio je njen miris.

Osmeh

Odjednom kao da se stvarnost iskrivila. Ležala je. Gledala je u prazno. Imala je osećaj da se pločice pomeraju. Da se voda greje, zatim hladi, pa opet greje. Kolutići dima koje je pravila leteli su po vazduhu. Nije je bolelo. Nije bila prazna. Nije osećala. Letela je. Tražila je sebe. Dozivala ga je. Bila je zbunjena. Mačka je sedela na ivici kade i posmatrala je. Pokušala je da je dotakne svojim mokrim prstima, ali crna mekana silueta bi se samo odmakla sa očiglednim negodovanjem. Izgubila je sposobnost da oseća. Nije mogla na to navići. Činilo joj se besmislenim. Nemogućim. Jedini tragovi da je nekada osećala bili su ožiljci na rukama, i grč na licu, koji su ljudi smatrali osmehom. Zvuk otvaranja vrata. Nije se okrenula. Njegov dodir. Sreća. Tuga. Ljubav. Bol. Sve odjednom. Sjaj u očima pomešan sa suzama. Grli je. Sada je dobro. Svaka kriva linija se ispravila. Osim osmeha. Zagrlila ga je. Jako. Tiho joj je šapnuo: ''Ne brini, neću te pustiti.''.

Staklo

Jedna čaša. Zatim druga. Treća, peta. Sada je sve u redu. Igra. Smeje se. Ponovo taj krhki, stakleni osmeh koji bi bilo šta moglo razbiti. Srećna je. Ili joj se bar tako čini. Alkohol je na trenutak popunio svaku prazninu. Dobro, skoro svaku. Okreće se. Njega više nema. Otišao je sa nekim, ali to nije ona. Stakleni osmeh puca, a polomljeni komadi zarivaju se duboko u nju. Sneg. Hladnoća. Neko joj drži glavu. Pokušava da se zahvali, ali zna da je suvišno. Samo jedan zagrljaj i sav bol će nestati.

Dodir

Dobro je. Samo nije srećna. Obavija ruke oko sebe, kao što ih je on nekada obavijao. Ali nije isto. Više ne oseća. Gleda u dim okupan suncem. Sedi u kadi. Pokušava da spere sa sebe svako sećanje. Svaki dodir. Da bar mogu iščeznuti poput dima. Da bar nisu urezana toliko duboko u nju. Da li je sve bio samo san? Čini joj se previše lepim da bi bilo stvarno. Seća se. Pokušava da ga uhvati, da ga bar na trenutak dotakne. Bezuspešno. Izlazi iz kade. Oblači džemper. Baca cigaru u još uvek toplu vodu. Svaki trag dima nestaje. Seda na prozor. Nečija ruka oko nje. Zna taj dodir. Nije se okrenula. Samo je tiho rekla: ''Hvala ti.''

Pikavac

Vetar. Senke prolaznika. Pogled joj se gubi u daljini. Taman lik prepliće se sa povijenim granama drveća. Nastavlja da hoda. Dim cigarete leluja pored nje. Da li je se ponekad seti? Da li je traži u drugim ljudima? Među drvećem? U tami? Ili samo ona traži njega? Da li vidi njen lik kada zatvori oči? Nešto je steže u grudima. Ne, to nije tuga. To su bol i praznina, koji je svakog dana razaraju sve više. Dolazi do zgrade. Ulazi u lift. Krov. Seda na ivicu. Grad. Grad kojim šeta hiljde ljudi, a ona se i dalje oseća usamljeno.  Baca cigaru. Gleda je kako pada. I dalje je boli. Sledećeg dana, došao je, ali je ispred zgrade našao samo pikavac. Među njenim prstima.

Senke

Leti iznad grada. Bledi oblesci zgrada, uličnih svetiljki, kola, ljudi. Senke. Samo bede senke svih uspomena. Da li je tu negde? Taj hod, taj stav, uvek bi ga prepoznala. Nema ga. Leti među hiljadama zvezda i oseća se usamljeno. Dok je vetar miluje, bol i praznina je razaraju. Više ništa nije ostalo, kao da nikada ničega nije ni bilo. Možda su već izbledela i čežnjom ulepšana sećanja samo davno izgubljeni snovi. Više ni sama nije sigurna šta se zaista dogodilo. Samo zna da ga je volela.