Napred-nazad

     

  Staneš na ivicu, klatiš se i klatiš, klatiš, napred-nazad, napred-nazad. Staneš. Napred-nazad, napred-nazad...staneš. Onda se nagneš malo više, tek toliko da vidiš automobile i ljude, koji odatle izgledaju poput mrava. Vetar te gurne nazad. Stopala monotono udaraju o tanku betonsku gredu, po samoj ivici. Iza tebe pust krov zgrade, popucao, ponegde prekriven mahovinom. Crni dugi kaput trese se na vetru. Gledaš. Dišeš. Hladan vazduh čereči ti pluća.

          Želiš da se pomeriš. Samo još uvek nisi siguran gde: napred - pored 25 spratova, do crvenog pločnika, između crnog džipa i zelenog kabrioleta, ili malo levo, na travnjak; ili nazad - na ispucali krov zgrade, ponegde prekriven mahovinom. I dalje stojiš na ivici.

Klatiš se. Napred-nazad, napred-nazad...staneš. Nokti su ti odveć plavi od hladnoće, usne izgrižene i krvave. Oči ti suze. Misli ti krče: ''Požuri. Hajde. Sad. Baš sad. Samo jedan korak. Ne, ne još. Polako, sačekaj! Tiše. Čuće te. Oni znaju. Oni osećaju. Nemaju pojma...hoćeš li?''.  Napred-nazad-napred-nazad...straneš.  

  Podižeš levo stopalo, nesvesno. Držiš ga u vazduhu. Okrećeš leđa vetru. Gledaš krov zgrade. Napred-nazad, staneš. Napred.... ipak nazad. Dvadeset pet spratova. Muk. Vrisak? Ipak ne. Samo tup zvuk udara tela o beton. Nisi imao vremena da razmišljaš. Nisi imao vremena da osetiš...da te više nema.

I/a-luzija

Jer mi smo zaspali u naručju zaborava,

istopili se u susnežici podsećanja,

izgoreli u plamenu izgovora,

izvetrili u magli svoje iluzije.

Sada samo pod modrim prstima

krijem aluzije, na tebe, 

na nas, na puste trgove

u prašini, koja se lepi

za jezik, i kao da ga veže.

Umesto tvog parfema,

udišem miris predaka,

krtih sećanja i trulih osećanja

za koje više nisam siguran

da postoje, ali i dalje brojim nijanse i boje

koje si nosila na jesenjim kišama,

u toplim zimama 

na krvavim snegovima, 

pod tirkiznim dugama, 

jer niko drugi ne razume 

pucketanje kolena i smeh mračnih ulica, 

beli pogled sanjara, 

kroz sive trepavice krvavim očima.

Budi tu, budi moja halucinacija,

u tihim danima, dok kiše padaju,

neka naši glasovi šapuću reči bez značenja,

neka naše usne pevaju ritam bez melodija,

neka naši prsti igraju igru bez stajanja, 

dok trenje ne istopi iluzije, 

dok kazaljke ne zgrome snove, 

dok džepni sat ne otkuca javu 

i prljave dlanove odvoji 

od tvog lica, satkanog od stakla.

Jutarnje misli

Opet sam pio. I opet me je probudila mučnina i glavobolja. Okrećem se po sobi. Beli zidovi, apstrakcija kosmosa, ulje na platnu, ispred mene, bela posteljina, dva velika prozora. Dobro je, u svojoj sobi sam. Okrećem se. Pored mene leži figura, po svemu sudeći zenska, gola, duga uvijena braon kosa joj pada preko leđa, a beli čaršaf preko dupeta. Bila je bleda. Imala je lep struk, i lepe kukove, malo sitnije građe, ali lepe.
Ustajem polako, kako je ne bih probudio, obilazim oko kreveta i zagledam joj lice. Lepa je. Jako je lepa. Šta? Kako se ovo dogodilo, kako sam ja, pobogu, ja završio s lepom ribom u krevetu?! Sedam na ivicu kreveta i pokušavam da se setim šta se sinoć dogodilo: ''Ok, bili smo kod Damjana, pili smo, mnogo. Pivo i vodku. Onda smo otišli u neki klub, tamo sam zgutao ekser i od tad - crno, ništa. Ovo nije moguće. Ja sam u takvom stanju završio s ovim u krevetu. Možda joj nešto fali. Možda ima sidu, sranje, ima sidu. Ne, čekaj, jebote, možda ima kurac, ne, ne, bio sam sa trandžom.''
Ponovo ustajem i polako podičem čaršaf: ''Dobro je, nema kurac.''. Vraćam se na svoju stranu kreveta i ležem: ''Šta može da bude? Možda šepa, ili ima neko retardirano ime, kao Jevrosima ili neko kurvanjsko...možda je kurva, možda se probudi i kaže nešto tipa: ''E znaš ono sinoć..ovaj, 200€.'', odakle bre meni 200€ za ribu? Ok, ako je tako samo ću je izbaciti iz stana uz reči da joj je moj kurac sasvim dovoljna nagrada. Možda je gluva, ili slepa. Možda ima dva različita oka. Da, zamisli, ustaje, predstavlja se... kako bi mogla da se zove? Anja, zvaću je Anja. Anja ustaje, otvara oči, kad ono, jedno crno, jedno plavo, ali ti ne znaš koje je od ta dva lepše. Zaljubljuješ se u njene različite oči, hipnotiše te njma. Gladaš joj u oči, hvataš je za vrat, kresnete se još jednom, onda joj napraviš doručak, posle kojeg odete na kafu. U neki fensi kafić. Sedate, naručuješ tursku, a Anja naručuje Colu i Sprite. Konobarica donosi kafu, stavlja Colu i Sprite ispred Anje, Colu stavlja ispod njenog crnog, a Sprite ispod plavog oka. I Anja ih pije naizmenično, Colu, pa Sprite. Ali i dalje ti je prelepa, ona i njena dva različita oka. Svi vas gledaju, ali Anja i dalje pije dva različita soka, naizmenično, Colu s leve, Sprite s desne strane. I tako posle godinu dana ispijanja sokova, odlaska u bioskope i karanja, Anja ostane trudna, i venčate se, i za useljenje, ona kupi haskija, s jednim crnim i jednim plavim okom. Mihajlo, idiote, jebote, imaš ribu s dva različita oka, čekaj, Mihajlo, brate, jebote pa imaćeš ribu! S dva različita oka i dve sise, ček, je l' ima dve sise? Ok, ima, bar nešto.  I to dobre. I tako za useljenje Anja kupi haskija s jednim crnim i jednim plavim okom. Jednog dana, vraća se ona tako s posla, spušta crnu kožnu Manuel torbu na sto i iz nje vadi kutiju s mašnom. Otvaraš kutiju, sočivo, crno, za tvoje levo oko. Nekim čudom, ne toliko velikim, tebi i to bude slatko, pa odeš pred ogledalo i staviš sočivo. Devet meseci kasnije, Anja reži na porođajnom stolu, lomi ti šaku i psuje te, a ti, kreten, plačeš jer ćeš postati otac, dok te crno sočivo bode u levo oko. I tako posle neka tri sata, još nešto sem Anje poče da vrišti, beba, tvoja beba. Gledaš je, mala, roze, slatka, devojčica. Vaša Nađa. Otvara oči. Levo crno, i desno plavo.
Okrećem se, stavljam jastuk među noge i grizem ga kako ne bih počeo da vrištim. Budi se, jebote, sranje, budi se. Okreće se, otvara oči, levo crno, i desno isto. Bršem znoj sa čela. Kezim se kao moron, pravim se da znam šta se dešava. ''Ne sećaš se ničega je l'?'', upitala me je tiho i poljubila. ''Ma...ovaj, znaš, znam ja tebe od negde, ovaj, od sinoć ja tebe znam... je l' od sinoć? Sranje, pojma nemam, ovaj, hoćeš kafu?'', glupo pokušavah da joj odgovorim. Ćuti, gleda me, trepće, približava mi se, ljubi me po vratu. Okrećem se na stranu, oči mi se sklapaju. Odjednom se ponovo trgnem, 16:30, sranje, zaspao sam. Vrtim se po stanu, nema je. Vraćam se u sobu, na njenoj strani kreveta stoji papir. Uzimam ga: ''Kad budeš hteo opet da me vidiš ;)'', a u ruku mi pada beli ekser sa roze trouglom.

Pravi se

Ispiši svoje ime preko mojih ožiljaka, 

tananim plavim perom, i pusti ih da peku.

Pusti ih da gore, odmah tu, ispod razlivenog mastila.

Prekrij moj sram, sakrij moj bol.

Makar pokušaj, tražim li mnogo? 

Sakrij me svojom senkom, obmotaj me svojim dahom. 

I nemoj me pitati zašto, odgovor je nem. 

Čuvaj me, drži me podalje od mene,

jer sam tu najsigurnija, daleko od svojih utvara.

Stavi svoju ruku preko mog ramena,

i ne gledaj rane, sve je to od vremena. 

Budi slep za moje ožiljke, 

budi gluv za moje vrištanje,

budi nem za moje plakanje.

Makar se pretvaraj, znam, teško je,

ali pokušaj. Sivim šakama 

drži se za moje ćutanje, 

za krvave konopce,

i grli me, dok ne iščeznem,

u bledoj magli sivog vremena.

Nasumica

Vrbovao sam ljude da okopavaju krompir u Palestini i falsifikuju Moneove slike za kikiriki. Falila su mi dva čoveka za krompir. Tražio sam crnce, po mogućnosti s muslimanskim imenom, jer ih je bilo lako prošvercovati. Mada, samo ime nije bilo toliko bitno, jer će, svakako, dobiti lažne isprave. Najviše sam voleo da švercujem crnce i azijate, jer nisam imao problema sa slikom na dokumentima. Svi su, manje-više, ličili.

Azijati su bili dobri falsifikatori, a bili su i snalažljivi. Kikiriki koji sam im davao, prodavali su ćelavoj brkatoj gromadi, koja je koja je čuvala kanarince i slonove, za dobre pare.

Trebalo mi je još ljudi kako bih zaradio više novca, a novac mi je trebao kako bih kupio slona. Slona bih, u početku, šetao ulicom, da narod vidi. Zatim bih ga iznajmio nekom cirkusu, ili bih na njemu vodio turiste u obilazak. Voleo bih da mogu da naučim slona da falsifikuje Moneove slike, on bi se radovao kikirikiju. 

Ako bi slona jahali turisti, imao bi zlatno nakinđureno sedlo, a vodio bi ga crnac u zlatnim dimijama, s brkovima i zlatnim štapom. Zvao bi se Miš, ne crnac, već slon, za crnca me nije briga kako će se zvati, što se mene tiče, ni ne mora da se zove. 

Falsifikate Monea u početku nikako nisam mogao prodati, sve dok neki bogataš nije došao i kupio dvadeset komada, nakon toga se pročulo, i, znate kako to već ide. Posle kratkog vremena nisam mogao naći dovoljno falsifikatora. 

Jedan od najboljih falsifikatora, bio je četrnaestogodišnji azijat, Li Čung. Radio je za mene pola godine. Kažem radio, jer logično, više ne radi. Pitate se zašto ne radi ako je bio najbolji falsifikator? Odgovor je jednostavan, malog Čunga pregazila su kola koja je vukao magarac. 

Kada su ga kola pregazila, Li je nosio kikiriki kod ćelavca, da ga zameni za novac. Kikiriki koji se razleteo pokupile su babe i deca, a od malog azijata ostala je još manja krvava mrlja na putu. Mrlju nisu mogli ukloniti dve nedelje. Jedan deda dugo me je kinjio zbog toga, kaže, loše mu je uticalo na promet. 

Ali nije me deda samo zbog toga kinjio. Za vreme nestašice hleba tražio sam mu dve vekne. Jendu mi je dao, a drugom me izmlatio po glavi i isterao iz prodavnice uz glasno psovanje, a ja sam se vratio da kupim pomorandžu, kad hleb već nisam mogao, bar ne dve vekne. Rekao sam da ću kupiti slona i pregaziti mu prodavnicu, ali to sada nije bitno, neću zato da kupim slona, ne samo zato.

Juče se jedan crnac na plantaži onesvestio, samo se srušio, kao sveća. Polio sam ga kofom vode i rekao mu da nastavi da radi. Odgovorio mi je da želi da ide da slika, možda ga i pustim, kada bude bio Mone ili bude imao kose oči. 

Uzeo sam mu isprave. Ahim Serjanović. Nisam ga mogao oterati, jer je bilo teško napraviti nove isprave s muslimanskim imenom. Bio je debeo, imao je probušeno uho na dva mesta i jednu zlatnu i jednu srebrnu kariku. Takav je bio i na slikama, tako da su njegova dokumenta bila neupotrebljiva. A i on je. Smotao sam cigaretu i otišao sa plantaže, iznerviran.

Prolazio sam pored mesta gde su pregazili malog Li Čunga. Oprali su malu krvavu mrlju koja je ostala od njega. Sada od malog Lija nije ostalo ništa. Ne znam šta su uradili sa telom. Verovatno su ga neke svinje razvukle po oboru. Hteo sam da ga sahranim, stvarno jesam. Biće teško ponovo naći tako dobrog falsifikatora.

Otišao sam na pijacu. Uzeo sam sedamnaestogodišnjeg azijata. Dao sam mu dokumenta malog Li Čunga i rekao mu da sutra počinje. Na tezgi pored prodavali su kamile na kilo uz Japanke. Stajao je natpis ''200 grama gratis''.

Vol#2

         

Dugo sam sedeo u fotelji i razmišljao. Gledao sam oko sebe. Stan se, polako ali sigurno, raspadao. Stakleni sto bio je polomljen, pa bi na uglu uvek stajalo rokovnik da prekrije rupu, a jedna noga bila mu je kraća, tako da sam ispod nje držao čep od piva. Na fotelji je ispadao feder na naslonu, što sam saznao tako što sam se, naravno, uboo. U toaletu nije radio vodokotlić, te sam posle svakog vršenja nužde punio crvenu koficu koje je stajala u uglu kade i njom zalivao obavljeno. Istini na volju, imao sam novca za bolji stan, ali nisam želeo da se odselim. Još uvek nisam siguran zbog čega, možda zbog Maše, možda zbog obližnje kafane, a možda sam, naprosto, i suviše lenj. I kada bih želeo da se preselim, ne znam da li bih umeo, jer ruski i dalje slabo divanim. Najviše sam pričao posle flaše viskija s profesorom Ivanom, iako ono što kažem nekad nije ni meni samom bilo razumljivo.
Shvativši da sam u kafani postao redovan gost, što mi se nikako nije dopalo, morao sam naći nov način da ubijem vreme. Kupio sam belu persijsku mačku, bila je ženka. Nazvao sam je Anjuta. Jednog jutra kada sam krenuo u prodavnicu da kupim kafu, Anjuta je pošla za mnom. Pošto smo oboje odmakli par stepenika od vrata, uzeo sam mače u ruke i s njim pošao u radnju. Mislio sam da će me Maša isterati, ali kada je videla pufnu u mojim šakama, prišla je i pištavim čudnim glasom, kao da se obraća detetu, počela da priča nešto, što ja naravno nisam razumeo. Anjuta je samo gledala, mazila se o Mašine blede duge prste i zadovoljno prela.
Izašao sam iz prodavnice. Usred sunčanog Pariza, čekala me je Monja. Prišao sam joj i zagrlio je. Mirisala je na ruže. Mirisala je na leto. Gledala me je zelenim očima i treptala. Sklonio sam joj pramen crne kose s lica i stavio joj ga iza uha. Svojom koščatom rukom uhvatila me je oko zgloba, malo ispod sata koji mi je kupila za godišnjicu, privukla i poljubila. Voleo sam te naše poljupce, to povlačenje za ruku, bilo mi je uvek nekako dečije, nevino.Voleo sa njen osmeh, razmak između donjih zuba, njen krem šal koji je lepršao na tihom pariškom vetru.
Išli bismo u pozorište, ispijali skupa vina, a kada bi nam gužva dosadila, legli bismo na travnjak u parku, i gledali zvezde. Volela je zvezde. Bila je astronom, uvek bi objašnjavala koja je koja zvezda, sazvežđa. Pokušavao sam da je slušam, ali vremenom bih se izgubio u odsjaju Meseca u njenim očima, u kojima su uvek treperile suze. Nisam ništa pitao, znao sam kada treba da ćutim. Samo bih je zagrlio, dok nas je trava golicala po bledim licima, ćutali smo u duetu.
To veče, malo smo preterali s vinom. Teturao sam se, ali ipak sam nekako uspevao da pridržavam Monju, koja se, u crnoj koktel-haljini i elegantnim crnim štiklama, uvijala pored mene i glasno kikotala. Kada smo ušli u ulaz zgrade, zabila je glavu u moje rame, kako je komšije ne bi čule. Oboje smo se sapleli i pali. Sedeli smo desetak minuta na pločicama, i smejali se, dok je iza nas svetleo Pariz. Nešto mi se motalo oko nogu, bilo je malo i belo. Pokušavao sam da vidim šta je, a onda mi je skočilo na kaput i počelo da mjauče. Ustali smo i odneli mače u stan, verovatno da se ne bismo ponovo sapleli o njega. Nazvali smo je Arijana, makar je Monja ujutru dozivala tim imenom.
Ustao sam iz kreveta prilično mamuran, uzeo termos s kafom, i lisnato testo s maslinama, novine sa stola, za koje se ispostavilo da su jučerašnje, i uputio se na posao. Mnogo sam razmišljao tih dana, nisam to voleo, jer bi se, obično, završavalo loše. Setio sam se trošne tavanice pod kojom sam spavao, kiše koja bi mi kapljala na čelo, i sestre koja bi mi pričala priče dok je grmelo. Bila je još uvek dete, s najiskrenijim osmehom koji sam ikad video, a on je bio pijanac, koji nije mogao da zgazi kočnicu. Iz razmišljanja me je trgao sekretar, kada mi je u ruke stavio hrpu papira koje je trebalo pogledati. Ostao sam na poslu do kasno, zatim do zore u kafani, uz flašu viskija.
Kada sam se vratio, Monja je već bila otišla u Beč na konferenciju, što me je ostavljalo samog u velikom stanu, samog s Arijanom. Sipao sam mačetu melko u posudu i srušio se na krevet dnevne sobe, sa kojeg sam, nakon par sati lošeg sna, pao. Osetio sam smrad, nije bio oštar, već nekako tup, imao sam osećaj da mi obmotava sluzokožu. Pogledao sam na beli tepih uokviren crnim, imao je mrlju. Malu, braon-zelenu. Otišao sam do sudopere i ispovraćao se, zatim uzeo krpu i počeo da ribam tepih. Arijana je sedela na krevetu i pravila se da me ne vidi, kao da je znala da je kriva.
Zazvonio je telefon. Ustao sam, bacio krpu i javio se. Bila je to Monja. Govorila je plačnim glasom. Gotovo je ništa nisam razumeo. Rekla je nešto o ljubavi, o drugom muškarcu, rekla je da se ne vraća. Moja Monja se ne vraća. Spustio sam slušalicu, uzeo krpu i nastavio da čistim mačiji izmet, koji sam, ustvari, sve više utrljavao u beli tepih. Ponovo sam otišao do sudopere i ispovraćao se. Umio sam se, obrisao o rukav bele košulje i okrenuo ka krevetu. Arijana više nije bila na njemu. Pogledao sam ulazna vrata. Bila su odškrinuta. Istrčao sam na ulicu. Belo mače ležalo je posred puta, beživotno. Prišao sam i počeo da plačem, da urličem, da čupam kosu. Moju histeriju prekinuo je autobus koji me je pregazio. Mislim da je bila šestica.
Bio sam student. U ishabanom sivom kaputu i pocepanim tamnozelenim cipelama stajao sam na stanici s novčićem u ruci. Novčićem kojim je trebalo da platim kartu do Peterburga ili Pariza. Nisam mogao da odlučim. Bilo koji izbor mogao je biti dobar. Isto tako, bilo koji mogao je biti pogrešan. Bacio sam novčić, pismo - Peterburg, glava - Pariz. Nisam ga uhvatio. Pao je na prljav pod stanice i otkotrljao se do rešetke u koju je upao. Klekao sam pored rešetke i počeo da plačem. Iz džepa mi je ispao red vožnje. Otvorio sam ga. Voz za Peterburg išao je u subotu u jedanaest časova, kao i voz za Pariz. Podigao sam pogled. Iznad blagajne je pisalo: 24. februar, ponedeljak.
Oko nogu mi se motalo nešto belo i mekano. Mjaukalo je. Uzeo sam mače i uputio se nazad u svoju skromnu garsonjeru. Zaspao sam. Loše sam spavao. Loše sam sanjao. Sanjao sam vozove kako trče po oblacima, padaju sa litica, pruge kako se prepliću i ukrštaju, vagone kako padaju jedan preko drugog. Probudilo me je mjaukanje. Ustao sam i upalio televizor. Subota, jedanaest časova. Propusti sam voz, oba. Sipao sam mačetu poslednje kapi mleka u činiju. Nazvao sam je Alisa. Vratio sam se u krevet, okrenuo na drugu stranu, i nastavio da spavam, sve do ponedeljka.

Vol#1

         

          Nije to bila još jedna od onih hladnih usamljenih noći, tamnih. Naprotiv, bila je veoma svetla, kako to obično i biva u Petrogradu početkom maja. Gledao sam turiste kako fascinirano gledaju  u novine, kao da proučavaju neki komplikovan i do tad im nepoznat mehanizam,  jer ih, u sat vremena do ponoći, mogu čitati na ulici. Pozdravio bih ih šeširom i produžio duž uličnih svetiljki, do prve klupe, gde bih i sam otvorio novine, ne kako bih čitao, već da niko ne bi seo pored mene, jer sam, tako sa šeširom, brkovima i naočarima, izgledao veoma umno i zadubljeno u ono što čitam. Zapravo nisam ni sasvim razlikovao sva slova. Loše sam govorio ruski, a još slabije čitao.  Novine koje ujutru pokupim na stanici obično bi služile da u njih umotam flašu votke, ili zapalim vatru, iako sam to retko činio, jedino što sam palio obično bi bila cigareta.            

            Ljudi ovde nisu znali ko sam, niti odakle sam, a i nije ih bilo briga. U Lenjingradu, zapravo, i nisam imao prijatelja, niti prevelike želje da ih steknem. Jedina osoba s kojom sam, nazovi, pričao, bila je prodavačica, iz prodavnice koja se nalazila prekoputa moje žute oronule zgrade i na koju sam imao savršen pogled sa četvrtog sprata, onda kada bi prozor bio opran. Da nije tako, i da nisam svakodnevno mogao videti ljude kako odatle izlaze s kesama punim namirnica, verovatno bih i dalje mislio da je neka moderna birtija.

Prvi put sam ušao u prodavnicu kada mi je ponestalo plina u upaljaču, kako bih kupio novi. Plavooka prodavačica gledala me je, malo je reći čudno, dok sam ja mahnito mlatarao rukama pokušavajući da joj objasnim šta mi treba. Na kraju sam, nedovoljno vešt da joj objasnim, prošao iza kase, uzeo upaljač i dao joj četiri rublja. Nasmejala se, i vratila mi kusur, posle čega sam ja bez pozdrava izašao iz prodavnice. Bio je to drugi dan od kako sam došao u Peterburg. Učinila mi se lepom, hteo sam je pozvati na piće, ali sam, shvativši da ne umem ni da je upitam kako se zove, ubrzo odustao od te ideje. Kažu da za ljubav nije potrebno govoriti isti jezik, ali nisam bio voljan da rizikujem, verovatno bi mislila da sam lud, da ću je odvesti iza nekog ćoška i ubiti. Tada sam još uvek imao bradu, i, šalu na stranu, nisam baš pitomo izgledao.

Dolazio sam u prodavnicu svakog dana, češće kako bih gledao Mašu, tako se zvala, ređe kako bih nešto i kupio. Nekad mi se dešavalo da, ukoliko sam pošao po nešto, zaboravim šta sam hteo da kupim. Onda bih samo stajao ispred kase i gledao u Mašine plave oči, i gustu kosu boje klasja. Nisam bio siguran da li joj je to što radim bilo simpatično, ili je mislila da mi fali koja u glavi. Verovatno ovo drugo. Kada sam prvi put došao obrijan, pokazala je na moje lice, i potvrdno klimnula glavom, nakon čega sam joj se zahvalio, ili bar volim tako da mislim, pošto me je nakon onog što sam izgovorio uvređeno pogledala, ali se posle kratkog vremena nasmejala, što, opet, nisam umeo da protumačim. Čudni su svi ti Rusi, pa i Maša. Ko zna, možda sam i ja njima bio čudan.

            Gde god sam išao, trudio sam se da budem pristojan. Ruski sam počeo učiti preko televizije. Gledao sam vesti, neretko neki film ili seriju, kada me ne bi mrzelo da nameštam antenu malog televizora, na kojem su se boje nekad prelivale, a slika bila prilično mutna. Kada je televizor crkao, nabavio sam tranzistor. Bio je jeftin, uzeo sam ga od nekog crnca na ulici. Rekao je da će se verovatno pokvariti posle par nedelja. Tako je i bilo. Pošto sam ostao i bez tranzistora, koji je moram priznati poslužio da naučim osnovne reči i pokoju psovku, morao sam naći novi način da učim jezik, pa sam otišao u kafanu. Kao i svaka kafana, i ova je bila mala, puna dima, pijanih i onih malo manje pijanih ljudi, okolo je šetkala debela krezuba konobarica, koju su veseli gosti, naravno, smatrali vrhunskom damom. Seo sam za sto do prozora, popunjena dama je prišla i upitala šta ću da pijem, ili mi pak rekla cenu usluga, bilo kako bilo, naručio sam viski.

            Prve večeri, u kafani sam upoznao Ivana, profesora istorije u penziji. Bio je prilično stariji od mene, interesantan čovek. Prvih nekoliko sati smo pričali, mada ga većinu stvari nisam razumeo, tako da sam klimao glavom, a posle dve flaše viskija smo se samo smejali i nazdravljali. Ne sećam se kako sam vratio do stana. Probudio sam se na kauču s podočnjacima i gadnom glavoboljom. Kada sam sišao do prodavnice da kupim hleb i kiselu vodu, Maša me je, zabrinutim tonom, upitala da li je sve uredu. Objasnio sam joj kako sam popio koju više prethodne noći, a ona mi je na to samo odmahnula kažiprstom, kao majka kada grdi dete. Nasmejao sam se i izašao. Lift je bio pokvaren, a i kada je radio bio je nesiguran. Stepenice koje su vodile do četvrtog sprata nikada se nisu činile duže. Ušao sam u stan, seo u fotelju otkinuo komad hleba i otvorio vodu. 

Efekat LSD-a

             

              Ponovo je neki tmuran veo obavio svet ceo, nikakav, crn i beo, poput starih filmova. Čekala sam da Čarli Čaplin iskoči iza ćoška, sa cilindrom i štapom, prošeta ovim šarenim mrakom. Ali umesto njega izađe samo belo mače, stade mi se motati oko nogu, i, zamalo da padnem. Nije mi se to svidelo, nikako. Ali bolje da gledam mače, kako me sapliće i veselo mjauče, nego sva ta kisela lica. Potpuno nema, tuđa. Ne, to nisam bila ja, ja sam i dalje svoja, makar pomalo i na momente.

            I tako nastavim da hodam, usput bacim dvadeset dinara starom violinisti, kojem su se ruke tresle dok je prevlačio gudalo preko one dve žice što su ostale od stare violine. Ruke su mu drhtale, kao i stari upali obrazi. Na trenutak poželeh da mu violina ispadne na belo mače kako bi me prestalo pratiti. Ali baš tada, belo mače postade plavo, stade se smejati. Setih se Alise, i njoj su se mačke smejale. Produžim niz ulicu. Gledam mršave noge u crnim martinama kako se krive, i crne tufne kako se razvlače sve više po belim čarapama. Zatim pogledam svoj džemper s rupama, pa  pogledam u drvo, vidim umrlicu, opet neki manijak nije na vreme stisnuo kočnicu.

            Idem dalje niz dugu ulicu. Mače, koje više nije bilo plavo, nego zeleno, ili već neke druge šašave boje, skakalo je za mnom. Podigoh pogled, umesto neba ugledah velikog T-Rexa, pravog i živog. Jeo je sladoled, od vanile i jagode, u velikom kornetu. Pokupi me svojom velikom šakom, i upita hoću li sladoleda liz. Umesto toga, uzeh mu samo korneta griz, i on se poče srditi. ’’Pa nemoj, maleni, nemoj se ljutiti’’, izvlačim se ja, ’’hladno je, ne smem jesti sladoled, mama će me grditi.’’ .

            Samo me je pogledao, i u usta strpao sladoled ceo, zatim i mene i, ko zna koje boje mače, baci na zgradu. Rikao je sve jače, zbog toga neko dete poče da plače, ili je možda plakalo zato što se zgrada rušila. Bila sam okružena prašinom, ili je to bio vilinski prah, ne znam, ali sam se gušila. Sve je išlo po planu, zatvorih oči, i u trenu se probudih u svom stanu. Čarapa je pocepana, a na kolenu imam ranu. Nesvesno viknuh: ’’Matea!’’, ne znam čije je to ime, sve ovo je samo efekat LSD-a. 

Pokušavala sam da se prisetim da li sam u njegovim godinama znala za Ramštajn

          

                Još jedno dosadno septembarsko jutro puno bara i blata koje se kačilo na crvene starke. Koračala sam ulicom koja je mirisala na svež hleb. Nebo je bilo neuobičajeno plavo, možda pomalo tmurno. Želela sam da volim ovakva jutra, ali zveket ključeva koji je dopirao iz mog džepa uznemiravao me je, podsećao me je na to da svako jutro izgleda isto. Da nisam više dete koje gazi barama.

            Dolazim do vrata oblepljenih izbledelim reklamama za Koka-Kolu i pivo. Hvatam prašnjavu izguljenu kvaku i okrećem ključeve. Vrata se uz škripu otvaraju i obasipa me ustajao miris starih namirnica, neoribnih polica i otrova za miševe. Uzimam neko sredstvo za čišćenje podova, kojem je istekao rok trajanja, sipam  ga u kantu svodom i ribam, da bi izgledalo kao da nešto radim, jer je sreda, i dolazi šef. Ali pre šefa doći će momak s naočarima koji radi u pekari, da donese hleb, namigne mi i pozove me na piće, koje ću, kao i svakog jutra, uz osmeh odbiti. Ipak, ovo jutro bilo je drugačije od ostalih. Pre šefa, i pre momka s naočarima koji radi u pekari, u radnju je ušao crnokosi dečak u Ramštajn majici. ’’Zdravo, izvoli?’’, rekoh, ’’Jednu malu Vau žvaku.’’, odgovori mi, ’’Plavu ili žutu?’’, nastavih uz osmeh, ’’Žutu’’, reče, gledajući stidljivo u pod. ’’Izvoli, 3 dinara.’’, ’’Ali juče je bila 2 dinara u radnji na ćošku, ja imam samo 2 dinara.’’, ’’Nema veze, donećeš mi drugi put, imaš lepu majicu.’’, ’’Hvala.’’, reče, ponosno potapša deo majice na kojem je bio odštampan pevač i logo benda, pocrvene, strpa žvaku u džep i izađe. Posle dečaka u radnju je ušao šef, počeo da priča, ali pre nego što je stigao da završi rečenicu, oklizuo se i pao, te ljutito otišao.

            Sledećeg jutra ponovo je došao crnokosi dečak u Ramštajn majici. Ponovo je kupio jednu malu Vau žutu žvaku i doneo mi dinar koji je dugovao. Svakog narednog jutra dečak bi se vraćao u prodavnicu, u Ramštajn majici, gazio gazio izmuljanim vlažnim podom do kase i kupovao jednu malu Vau žutu žvaku, i svakog jutra bi pitao: ’’Da li je još uvek 3 dinara? Znate, toliko je bila juče, i ja sam poneo samo 3 dinara.’’ . I svakog jutra posmatrala sam crnokosog dečaka u Ramštajn majici. Bio je sitan. Govorio je tiho, obično gledajući u pod. Kada bi podigao pogled, mogla sam jasno videti tugu u njegovim očima, ne to nije bio neki bezazleni dečiji hir, već patnja.

            Prošli su meseci, dečak je i dalje dolazio, i dalje u Ramštajn majici. Jednog jutra dok sam mu vraćala kusur, upitah ga: ’’Znaš li šta piše na toj majici?’’ , ’’Ne, ne umem da čitam latinicu.’’, ’’A znaš li ko je na toj majici?’’ , bila sam uporna, ’’A, da, to je moj tata. Otišao je da nas odbrani od zlih ljudi. Ali vratiće se, mama kaže da mi je uvek kupovao malu Vau žutu žvaku.’’ , završi dečak i izađe iz prodavnice. Ponovo je bila sreda, i pre nego što je šef došao, sagoh se ispod kase da zadržim suze. Pokušavala sam da se prisetim da li sam u njegovim godinama znala za Ramštajn. 

Katerina

     Devojka, scena, masivna crvena zavesa koja se polako podiže, otkrivajući njene vitke noge, uzak struk stisnut u crnom korzetu, i plave lokne. Okreće glavu, leden pogled pun topline prema publici, dijamanti koji se presijavaju oko vrata, i igra može da počne. Svaka emocija nestaje, topi se i pretvara u pokret, nežan, zavodljiv, odsečan, drzak. Stvara savršenu iluziju. Za njih, ona je bila devojka koja nikad nije rekla volim te, mlada koja je pobegla pre nego što je rekla da, žena koja je odbila da bude majka, jedini spas, jedina nada. Tako savršena, uzvišena. Pozornica bila je njen pijedestal, a ona je vladala. Svaki pokret vodio je do raja, svaki pogled bacao je u najdublje ponore pakla. I gledali su je, hipnotisano, puni nade, postiđeno, previše uplašeno da bi napravili bilo kakvu ovaciju, jer je oduzimala dah. Budila maštu, zavodila, bez imalo osećaja, bez srama. Bila je savršena plavooka porcelanska lutka, koja nije igrala ni za koga osim za sebe. Preko dana, bila je devojka ispunjena bolom, sa staklenim suzama u očima. Devojka koju niko nije razumeo, čiji roditelji nisu imali novca, koja se udala za čoveka kojeg nije volela, i kojeg i dalje trpi. Ali noću, bila je dama. Pretvarala je bol u pokrete kukovima, suze u osmeh, ubila muža, polomila mu svaku kost i igrala mu na grobu. Noću su crvene, čvrsto stegnute trake, držale srce da ne iskoči iz grudi. Ali noć joj nije ostala dužna. Došla je po svoje, ali ona je izvodila svoj savršeni ples, do poslednjeg daha. 

Most

Bilo je čudno slušati korake, kako odzvanjaju mostom, kako lupaju tvrdim asfaltom, ostavljajući  samo eho za sobom. Bilo je čudno, možda čak i po malo strašno, jer su bili moji. Ipak, bili su tako glasni, neumoljivo prateći put hladnog vetra. Desi se da na trenutak pomislim da nekog ima iza mene, ali ne okrećem se, jer me je strah. Strah me je da ću videti samo prazninu. Nikad nisam volela da gledam nebo. Hladni Dunav koji je tekao ispod gradske ograde, duž gradskog svetla, govorio mi je mnogo više. Šaptao je. Reč po reč, lagano, uznemireno, naivno, gotovo patetično. Ali svaka priča završavala bi isto: ’’…a onda su najzad prešli Dugu.’’.Meni, ipak, nešto nije dozvoljavalo da odem. Možda njegovo sivilo u hladnim jesenjim danima, ili beskrajno plavetnilo letnjeg jutra. Ili sam se možda samo na tren izgubila u odrazu purpurnog neba, i poslednjeg zraka Sunca, pre nego što zvezde počnu da sjaje. Osećala sa se slobodno, zarobljena ehom svojih koraka, prazno, ispunjena zvukom vetra koji se klizao po vodi. Mrtvo, prelazeći prstima preko oguljene ograde. Ali ipak tako živo, čekajući svetla grada da me obasjaju. Okrenula sam se. Bila sam sama. Sama, ne usamljena, dok god je tu šapat plavog Dunava.