Vreme

Vreme. Ta nepostojeća prokleta stvar koja nam se svima protivi. Jer teče previše, ili za neke, ipak, ne dovoljno brzo, a možda i u potpuno pogrešnom smeru. Ali svakako teče, ostavljajući nas da trčimo za njom, jurimo neuhvatljivo, težimo ka nedostižnom i žalimo za izgubljenim, dok nas smrt lagano grebe po vratu. Smrt, koju svi toliko mrzimo. I zašto umreti sa osmehom na licu? Zašto, kad i dalje može mnogo više? Ali tad, kad dođe vreme i shvatiš da je vožnja gotova i da ne možeš da ubaciš u rikverc jer se menjač polomio, uzdahneš, i shvatiš da bi ipak, pored svih gluposti, još samo malo ostao na ovom suludom mestu, gde nekad ume da bude jako dobar provod.

Mimohod

Kazaljke tiho ubijaju. Vreme teče, sporo, neumoljivo. Samo leži. Posmatra, jedva diše, ne oseća, ne razmišlja. Dok se nervoza još uvek cedi niz zidove, staklići razbijene mašte igraju po podu. Vrisak je vuče, daleko. Ali odjednom prasak, nebo sivi, srušiće se. Zemlja puca po šavovima. Ispred nje lik, isti kao ona, ali opet toliko drugačiji. Prstima dodiruje ogledalo. Ali ne, ovo je izvan njega. Ovo je živo. Diše. Postoji. Stoji pred njom. Gledajući je sasvim normalno. Ruka je provlači kroz napuklo staklo. Grad. Ogroman. Nalik onom u kome ona živi. Ali nije tako sivo. Ispred nje visoka zgrada satkana od duge i zlata. Dok joj nepoznat glas zvoni iz daljine, kroz maglu, pokušava da shvati šta se dešava. Visok. Plave oči. Prelep. Samo stoji i posmatra je. Dim mu kulja iz ruke. Baca pogled naniže, ne, ono što drži nije cigareta. ’’Hoćeš malo?’’, nije stigla da odgovori, a dim je već lutao niz suvo nepce, sve do pluća, zatim kuljao kroz usta i nos. Sede na travi. Ima osećaj kao da ga zna oduvek. Kao da je počela da postoji da bi sedela sa njim, okupana dimom, okružena leptirima i bezuslovnom srećom, koja je terala na povraćanje. Gleda ga. Nežno, nesvesno, puna mržnje, ko zna zašto. Udiše vazduh satkan od muzike, prstima prelazi preko šarene kože, zarivajući nokte duboko u nju. Njegove usne. Nežne, užasne, prelepe, otrovne. Zatim neko čudno peckanje pod prstima. Leži na prašnjavim daskama. Potpuno sama, okupana pepelom, okružena dimom, koji je čudno mirisao.

Ogledalo

Korača. Tiho. Bezdušno. Poput vetra. Nedodirljiva, nedostižna, gotovo nestvarna. Blag pogled, nežan, pun mržnje prema svemu što postoji. Koža, ispucala, puna ožiljaka, oslikana uspomenama, a oko nje siva aura bola, smeha i plača, iščupana duša što lebdi nad njom. Preko mračnog lica samo veo satkan od suza. Ipak, čini se tako smirena, iako svakim korakom truli sve više, potpuno sama, kao da želi da nestane. Približava se ogledalu, nem odraz. Ali opet, tako živ, taj mali deo duše zaglavljen iza mutnog stakla, vrišti da izađe. Komadi razbijene nade po podu. I očaj koji ljušti boju sa praznog krvavog rama. Leži. Nedodirljiva, nedostižna, gotovo nestvarna. Mrtva.

For your soul, my love

Kiša. Tih vrisak, ali dovoljan da sledi svaku kap pre nego što padne na zemlju i ispriča svoju priču. Potom tišina koja lomi, razara, tako strašno je boli. Dok niz ruke lije krv, uzima telefon, javlja se čudan glas, gluv, nepoznat. Nem uzdih pun bola i straha. Spušta slušalicu. Još jedan rez, tanak i dubok. Ali opet, dovoljan da opet počne da oseča. I da se seća. Oktobar, hladan i pust. Vetar. Opalo lišće. Duga ulica. I on. Taj pogled. Taj hod, koji je svakim korakom ubija sve više. Slika se polako lomi. Gubi se u tami, zajeno sa njenim vriskom, i dok otopljene kapi udaraju o snove, njeno telo leži na prašnjavom podu u maloj sobi.