Vosak

Šeta stranicama svojih maštarija. Dolinom papirnih cvetova i staklenih oblaka koji su pevali uspavanke. Leži zatvorena satima. Gledajući kako ljubičasto nebo leti nad njom. Ispucalim prstima crta sve što je ikada želela. Ušuškana šarenilom sopstvenog vriska, poput deteta. Lagana. Nedodirljiva. Gleda mirise. Udiše boje. Prolazi prstima kroz oštru travu. Hvata lepljive oblake. Neuhvatljivo trči kroz beskonačnost, dok po ljubičastom nebu ptice ispisuju svoju pesmu. Konci razbijenog vremena bespomoćno krvare pored nje. Boji se da ih dotakne. Da je ne odvuku natrag u sumornu realnost. Jednog dana, sve će se ovo ugušiti u poslednjim kapima njenog bola. Ali do tada će ležati. Potpuno nepomična. Uljuljkana slatkom lažnom srećom. Sve dok se savršenstvo satkano od voska ne istopi, i ne razlije po njoj. Tada će kroz lepljive trepavice videti sve za čime čezne. Sve što je ostavila duboko u prošlosti. Nepovratno. I pokušaće da kroz vosak izgrebe ponovo svoj savršeni svet. Ali pred njom će ostati samo mutna obličja sećanja koja će je dozivati, znajući da ne može da se vrati. I da je gotovo.

Smrt jednog tranzistora

Sedeo je. Fizički, da, bio je tu. Ali misli su mu lutale. Daleko, sve do njegove sobe u malom stanu zabačene londonske ulice, 18:30, frekvencija 105.3 i ta pesma. Motala mu se po glavi. Udobno se smestila u njegov mozak i žuljala ga. Nosila ga je poput talasa u neki sasvim drugi svet. Nije jeo. Nije spavao. Nije izlazio. Sedeo je ispred te male kutije i čekao da počne zarazna melodija. Jedina svrha njegovog trenutnog postojanja. Zaboravio je na sve. Više nije osećao. Samo je sedeo. Potpuno sam. Zatvoren u četiri zida. I čekao. Tmurno veče, 18:30. Tišina. Udari kiše o oronule oluke pune rupa. Gleda u tranzistor. Ustaje. Prilazi mu. Polako, poput mačeta koje još uvek nije sasvim progledalo. Kucka ga sa jedne, zatim sa truge strane. Trese ga. Panično viče reči, koje ni sam ne razume. U glavi mu je samo ta pesma. 19:00. I dalje tišina. Sedi na klimavoj stolici. Gleda u oronule zidove natopljene vlagom. U plafon koji prokišnjava i kofu punu vode koju je trebalo isprazniti. Gleda kako kapi padaju, kako se voda preliva po šupljikavom parketu. Sedi, potpuno nepomičan. Bespomoćan. Mora je naći. Ne može biti samo plod njegove mašte. Mora da je još neko čuo. Ustaje. Izlazi iz stana. Kiše. Bare. Crvene cipele koje propuštaju. Pusta ulica. Sitna senka iza ugla. Samo mačka. Nema kuda da ode. Nema kod koga da ode. Nema zašto da bude tu. Vraća se u stan. Seda na klimavu stolicu. Tišina. Zvuk kiše koja udara u oronule oluke pune rupa.