Note

Sedi. Svira poslednje što je čula, zarobljena u sopstvenoj kreaciji pakla. Dok se vrisak i dalje odbija o zidove beskonačosti, okovana notama, prelazi prstima preko bisernih dirki, pretvarajući muziku u žilet koji je sekao sve u njoj. Blaga, čvrsta iluzija, satkana od krhkog dima.  Samo njena. Obasjana tamom srebrnog sjaja, čeka nedostižno. Tako malo bilo je potrebno da bude srećna. Samo prave note, koje bi je odvele negde daleko, na drugu stranu ulice, gde je čekao. Ili je samo tako želela da misli.