Pokušavala sam da se prisetim da li sam u njegovim godinama znala za Ramštajn

          

                Još jedno dosadno septembarsko jutro puno bara i blata koje se kačilo na crvene starke. Koračala sam ulicom koja je mirisala na svež hleb. Nebo je bilo neuobičajeno plavo, možda pomalo tmurno. Želela sam da volim ovakva jutra, ali zveket ključeva koji je dopirao iz mog džepa uznemiravao me je, podsećao me je na to da svako jutro izgleda isto. Da nisam više dete koje gazi barama.

            Dolazim do vrata oblepljenih izbledelim reklamama za Koka-Kolu i pivo. Hvatam prašnjavu izguljenu kvaku i okrećem ključeve. Vrata se uz škripu otvaraju i obasipa me ustajao miris starih namirnica, neoribnih polica i otrova za miševe. Uzimam neko sredstvo za čišćenje podova, kojem je istekao rok trajanja, sipam  ga u kantu svodom i ribam, da bi izgledalo kao da nešto radim, jer je sreda, i dolazi šef. Ali pre šefa doći će momak s naočarima koji radi u pekari, da donese hleb, namigne mi i pozove me na piće, koje ću, kao i svakog jutra, uz osmeh odbiti. Ipak, ovo jutro bilo je drugačije od ostalih. Pre šefa, i pre momka s naočarima koji radi u pekari, u radnju je ušao crnokosi dečak u Ramštajn majici. ’’Zdravo, izvoli?’’, rekoh, ’’Jednu malu Vau žvaku.’’, odgovori mi, ’’Plavu ili žutu?’’, nastavih uz osmeh, ’’Žutu’’, reče, gledajući stidljivo u pod. ’’Izvoli, 3 dinara.’’, ’’Ali juče je bila 2 dinara u radnji na ćošku, ja imam samo 2 dinara.’’, ’’Nema veze, donećeš mi drugi put, imaš lepu majicu.’’, ’’Hvala.’’, reče, ponosno potapša deo majice na kojem je bio odštampan pevač i logo benda, pocrvene, strpa žvaku u džep i izađe. Posle dečaka u radnju je ušao šef, počeo da priča, ali pre nego što je stigao da završi rečenicu, oklizuo se i pao, te ljutito otišao.

            Sledećeg jutra ponovo je došao crnokosi dečak u Ramštajn majici. Ponovo je kupio jednu malu Vau žutu žvaku i doneo mi dinar koji je dugovao. Svakog narednog jutra dečak bi se vraćao u prodavnicu, u Ramštajn majici, gazio gazio izmuljanim vlažnim podom do kase i kupovao jednu malu Vau žutu žvaku, i svakog jutra bi pitao: ’’Da li je još uvek 3 dinara? Znate, toliko je bila juče, i ja sam poneo samo 3 dinara.’’ . I svakog jutra posmatrala sam crnokosog dečaka u Ramštajn majici. Bio je sitan. Govorio je tiho, obično gledajući u pod. Kada bi podigao pogled, mogla sam jasno videti tugu u njegovim očima, ne to nije bio neki bezazleni dečiji hir, već patnja.

            Prošli su meseci, dečak je i dalje dolazio, i dalje u Ramštajn majici. Jednog jutra dok sam mu vraćala kusur, upitah ga: ’’Znaš li šta piše na toj majici?’’ , ’’Ne, ne umem da čitam latinicu.’’, ’’A znaš li ko je na toj majici?’’ , bila sam uporna, ’’A, da, to je moj tata. Otišao je da nas odbrani od zlih ljudi. Ali vratiće se, mama kaže da mi je uvek kupovao malu Vau žutu žvaku.’’ , završi dečak i izađe iz prodavnice. Ponovo je bila sreda, i pre nego što je šef došao, sagoh se ispod kase da zadržim suze. Pokušavala sam da se prisetim da li sam u njegovim godinama znala za Ramštajn.