Od nekud joj je poznat. Pokušava da se seti odakle, ali kasno. Pogled izleće, ujeda je za kičmu i dok žmarci struje pita se zašto. Kao da joj zabada kandže u srce. Ko je on? Da li ga zna? Da li je on samo maštarija nekog pijanluka? Neka vreme stane. Neka se kazaljke slome. Neka ga uhvati. Ko su svi ti ljudi i šta to traže ovde? Da li su srećni? Ili ih muči nešto? Ma ne, neka se mane toga i nastavi da hoda. Ali ne, noge ne slušaju. Kao da lepljivom pljuvačkom mamurluka stoje ukočene. Ukopane. Ali ne i njegove. Okreće se i odlazi. Pogleda više nema. Žmarci i dalje struje. Zatim opet mučnina, crno pred očima i zvuk automobila. Otvara oči. Nesvesno vrisnu. Zatim nastavi da hoda, sanjareći budna.
Нема коментара:
Постави коментар