Guščije zelena

Bio je osuđen na smrt. Ostalo mu je još sasvim malo vremena. Da diše, gleda u plavetnilo neba, u sunce. Da misli. Da oseća. Nekada je voleo. I bio je voljen. bio je srećan. I patio je. Plakao je, i nije ga bilo sramota suza. Diše. Ceni svaki zrak sunca. Zašto to ranije nije cenio? Zašto ranije nije video sreću, koja se oduvek krila u malim stvarima? Hteo je da trči. Da se smeje. Hteo je još samo jednu priliku da voli. Da je zagrli, kao da je nikada neće pustiti. Hteo je vreme. Ali ono je teklo. Bilo ga je sve manje. Svaki otkucaj kazaljki budio je u njemu čežnju. Čežnju za životom. Došlo je vreme. Nije se bojao. Uzeo je maramu koju mu je jednom davno dala. Blago je vezao oko očiju. Poslednje što je video bila je guščije zelena. Poslednje što je osetio bio je njen miris.