Vreme. Ta nepostojeća prokleta stvar koja nam se
svima protivi. Jer teče previše, ili za neke, ipak, ne dovoljno brzo, a
možda i u potpuno pogrešnom smeru. Ali svakako teče, ostavljajući nas da
trčimo za njom, jurimo neuhvatljivo, težimo ka nedostižnom i žalimo za
izgubljenim, dok nas smrt lagano grebe po vratu. Smrt, koju svi toliko
mrzimo. I zašto umreti sa osmehom na licu? Zašto, kad i dalje može mnogo
više? Ali tad, kad dođe vreme i shvatiš da je vožnja gotova i da ne
možeš da ubaciš u rikverc jer se menjač polomio, uzdahneš, i shvatiš da
bi ipak, pored svih gluposti, još samo malo ostao na ovom suludom mestu,
gde nekad ume da bude jako dobar provod.
Нема коментара:
Постави коментар