Mimohod

Kazaljke tiho ubijaju. Vreme teče, sporo, neumoljivo. Samo leži. Posmatra, jedva diše, ne oseća, ne razmišlja. Dok se nervoza još uvek cedi niz zidove, staklići razbijene mašte igraju po podu. Vrisak je vuče, daleko. Ali odjednom prasak, nebo sivi, srušiće se. Zemlja puca po šavovima. Ispred nje lik, isti kao ona, ali opet toliko drugačiji. Prstima dodiruje ogledalo. Ali ne, ovo je izvan njega. Ovo je živo. Diše. Postoji. Stoji pred njom. Gledajući je sasvim normalno. Ruka je provlači kroz napuklo staklo. Grad. Ogroman. Nalik onom u kome ona živi. Ali nije tako sivo. Ispred nje visoka zgrada satkana od duge i zlata. Dok joj nepoznat glas zvoni iz daljine, kroz maglu, pokušava da shvati šta se dešava. Visok. Plave oči. Prelep. Samo stoji i posmatra je. Dim mu kulja iz ruke. Baca pogled naniže, ne, ono što drži nije cigareta. ’’Hoćeš malo?’’, nije stigla da odgovori, a dim je već lutao niz suvo nepce, sve do pluća, zatim kuljao kroz usta i nos. Sede na travi. Ima osećaj kao da ga zna oduvek. Kao da je počela da postoji da bi sedela sa njim, okupana dimom, okružena leptirima i bezuslovnom srećom, koja je terala na povraćanje. Gleda ga. Nežno, nesvesno, puna mržnje, ko zna zašto. Udiše vazduh satkan od muzike, prstima prelazi preko šarene kože, zarivajući nokte duboko u nju. Njegove usne. Nežne, užasne, prelepe, otrovne. Zatim neko čudno peckanje pod prstima. Leži na prašnjavim daskama. Potpuno sama, okupana pepelom, okružena dimom, koji je čudno mirisao.