Ringišpil

Tihi vrisak vetra odbija se o drveće, kidajući beživotno lišće i granje. Zatim bi ih lagano spuštao na tlo, mokro od kiše i jutarnje rose. Kroz blatnjave barice, hodala bi svojim malim stopalima, ušuškani u belim čizmicama, koje bi ubrzo na vrhovima postale prljave. Krhkim rukama držala je svoju plavu haljinicu, koja se slagala sa trakom u kosi. Oči boje noćnog neba gledale su u nešto što drugi nisu mogli videti. Slikale su potpuno novi svet. Vodile je kroz šume oblaka od šećerne vune. Dok hoda, njena krila rastu. Spremna da polete do Meseca i nazad. Daleko od guste magle njenih strahova. Otvara malu crnu gvozdenu kapiju, koja joj svojom škripom, od koje bi na trenutak zabolela glava, želi dobrodošlicu. Preskače baricu, koja je za nju izgledala poput nekog srebrnog jezera. Potom se okreće i gleda svoj odraz. Bledo lice, ali ipak tako puno života i bezuslovne dečije sreće. Stari ringišpil. I njen konjić. Zove je. Spreman na još jedno putovanje. Gde li će je ovog puta odvesti? Hvata se rukama za njegov beli vrat, ukrašen zlatnim uzdama, bele čizmice se odvajaju od zemlje i u trenu, našla se u udobnom sedlu. Njenom begu od stvarnosti. Od ožiljaka i bola, od te tame koja je uporno trčala za njom. Njen beg od života. Konjić se prope na zadnje noge i potrča. Na trenutak gubi ravnotežu. Pokušava da uhvati zlatne uzde. Ali uzalud, jer one nisu stvarne, jer neće poleteti u njene malene šake da je odvuku sa ovog surovog mesta. Dok sedi u bari,  okupana blatom, misli šta će joj reći mama, jer je uprljana novu plavu haljinicu. Okreće se. Zaboravlja majku, hvata sve svoje demone, sve strahove i bol, nagomilane ispod dečijeg lica, zatvara ih u malu kutiju, i stavlja na sedlo, čekajući da ih njen konjić odnese, negde daleko, u šumu oblaka od šećerne vune.