Nirvana

Hladnoća je ledila svaki dah, svaku nadu za bilo kakvim oblikom života i sreće. Osetila je žmarce kako joj se lagano spuštaju niz kičmu, zatim klize niz butine. Osetila je kako joj se svaka kost lomi, probija mišiće, želeći da iskoči. Mogla je da čuje kako hrskavica lagano puca. Da oseti kako se savija. Svaki nerv radio je ubrzano, pojačano, govoreći joj da ode. Ali nije mogla. Ovo postepeno gubljenje života i lepote bilo je previše savršeno. Kost po kost, mišić po mišić se kočio, drhtao. Gledala je kako se koža lagano razdvaja. Kako se cepa i pušta krv da se izliva po modrim pločicama. Dok se mičiš lagano odvaja od butne kosti, kida preostalo meso sa lakta. To više nije bila ona, već marioneta svih svojih demona, svih duša čijim se bolom nahranila. Sada je sama, sa delovma svoje duše pod noktima, krvlju u kosi, delovima kože po podu. Osećaj nirvane ili potpune bespomoćnosti? Ili je ti ipak bila sujeta? Nije važno, dok god je odžava u životu, dok god tera kosti da srastaju, kožu da se ponovo spaja, zašivena iglom srama, i krv da se vraća u vene. Živela je previše života, ali nikada nije shvatila da li to i drugi čuju. Te vriske, bol i patnju kojom se hranila. Koja je na nju delovala kao droga, dovodila je do ludila. Nije važno, dok god je održava u životu.