Most

Bilo je čudno slušati korake, kako odzvanjaju mostom, kako lupaju tvrdim asfaltom, ostavljajući  samo eho za sobom. Bilo je čudno, možda čak i po malo strašno, jer su bili moji. Ipak, bili su tako glasni, neumoljivo prateći put hladnog vetra. Desi se da na trenutak pomislim da nekog ima iza mene, ali ne okrećem se, jer me je strah. Strah me je da ću videti samo prazninu. Nikad nisam volela da gledam nebo. Hladni Dunav koji je tekao ispod gradske ograde, duž gradskog svetla, govorio mi je mnogo više. Šaptao je. Reč po reč, lagano, uznemireno, naivno, gotovo patetično. Ali svaka priča završavala bi isto: ’’…a onda su najzad prešli Dugu.’’.Meni, ipak, nešto nije dozvoljavalo da odem. Možda njegovo sivilo u hladnim jesenjim danima, ili beskrajno plavetnilo letnjeg jutra. Ili sam se možda samo na tren izgubila u odrazu purpurnog neba, i poslednjeg zraka Sunca, pre nego što zvezde počnu da sjaje. Osećala sa se slobodno, zarobljena ehom svojih koraka, prazno, ispunjena zvukom vetra koji se klizao po vodi. Mrtvo, prelazeći prstima preko oguljene ograde. Ali ipak tako živo, čekajući svetla grada da me obasjaju. Okrenula sam se. Bila sam sama. Sama, ne usamljena, dok god je tu šapat plavog Dunava.