Ljuljaška

Oduvek je volela ljuljaške, i taj trenutak, pre nego što se stopala lagano odvoje od zemlje, prošarane travom, još uvek vlažnom od jutarnje rose, zatim, kreneš gore, poletiš, žmarci se razlete po stomaku, zagolica te, a onda ponovo dotakneš tlo. Gledaš nebo, čvrsto se držiš, i nadaš se da nećeš pasti. Ponekad bi poželela da skoči, ali bilo je strah, jer je znala da je niko ne čeka raširenih ruku da je uhvati i zagrli. Mogla je uganuti zglob, ili pocepati čarapu. Bilo je lakše samo se držati, bilo je lakše ne rizikovati. Osećala se sigurno dok se držala za crvene šipke svojim malenim šakama, jer je verovala u sebe. Ali s vremena na vreme, ipak bi se zapitala kako bi bilo skočiti. Našla bi se u sred vazduha, nedovoljnog da je zaštiti. Vrisnula bi, ili, možda ipak ne bi stigla, možda bi tanan glas zapeo negde, zaglavio se u grlu, i niko je ne bi čuo, niko sem trave, mokre od jutarnje rose, na koju bi se dočekala. Ipak, ne može a da se ne zapita kako bi bilo da je neko ipak čega, raširenih ruku, razvučenog osmeha, da je gleda, iskreno. Da li bi se tada osećala sigurno? Da li bi smela da skoči, ili bi se čak i tada njene malene šake čvrsto stegnute oko crvenih šipki činile sigurnije? Bio je sunčan dan, septembar. Malo opalog lišća, ptice, i njegov glas, raširene ruke i plave oči. Uradila je to, skočila, vrisnula, ili je to samo bio eho detinjstva, zalutao negde među pramenovima zlatne kose koja se presijavala na suncu. I dočekao je, i zagrlio, čvrsto. Ali vreme uporno lupa po još uvek neutabanim stopama i para maštu i nadu. Ništa ne traje večno. Trenutak pobegne, koliko god čvrsto da ga stegnemo, na sekundu misao odluta. Ipak se našla na tlu, ponosno okićenom lisnatom krunom jeseni, mokrom od jutarnje rose, ili suza ’pak. Njene šake čvrsto stegnute oko crvenih šipki, sada već starih, izguljenih, bile su sigurnije od svega.