Jer mi smo zaspali u naručju zaborava,
istopili se u susnežici podsećanja,
izgoreli u plamenu izgovora,
izvetrili u magli svoje iluzije.
Sada samo pod modrim prstima
krijem aluzije, na tebe,
na nas, na puste trgove
u prašini, koja se lepi
za jezik, i kao da ga veže.
Umesto tvog parfema,
udišem miris predaka,
krtih sećanja i trulih osećanja
za koje više nisam siguran
da postoje, ali i dalje brojim nijanse i boje
koje si nosila na jesenjim kišama,
u toplim zimama
na krvavim snegovima,
pod tirkiznim dugama,
jer niko drugi ne razume
pucketanje kolena i smeh mračnih ulica,
beli pogled sanjara,
kroz sive trepavice krvavim očima.
Budi tu, budi moja halucinacija,
u tihim danima, dok kiše padaju,
neka naši glasovi šapuću reči bez značenja,
neka naše usne pevaju ritam bez melodija,
neka naši prsti igraju igru bez stajanja,
dok trenje ne istopi iluzije,
dok kazaljke ne zgrome snove,
dok džepni sat ne otkuca javu
i prljave dlanove odvoji
od tvog lica, satkanog od stakla.
Нема коментара:
Постави коментар