Napred-nazad

     

  Staneš na ivicu, klatiš se i klatiš, klatiš, napred-nazad, napred-nazad. Staneš. Napred-nazad, napred-nazad...staneš. Onda se nagneš malo više, tek toliko da vidiš automobile i ljude, koji odatle izgledaju poput mrava. Vetar te gurne nazad. Stopala monotono udaraju o tanku betonsku gredu, po samoj ivici. Iza tebe pust krov zgrade, popucao, ponegde prekriven mahovinom. Crni dugi kaput trese se na vetru. Gledaš. Dišeš. Hladan vazduh čereči ti pluća.

          Želiš da se pomeriš. Samo još uvek nisi siguran gde: napred - pored 25 spratova, do crvenog pločnika, između crnog džipa i zelenog kabrioleta, ili malo levo, na travnjak; ili nazad - na ispucali krov zgrade, ponegde prekriven mahovinom. I dalje stojiš na ivici.

Klatiš se. Napred-nazad, napred-nazad...staneš. Nokti su ti odveć plavi od hladnoće, usne izgrižene i krvave. Oči ti suze. Misli ti krče: ''Požuri. Hajde. Sad. Baš sad. Samo jedan korak. Ne, ne još. Polako, sačekaj! Tiše. Čuće te. Oni znaju. Oni osećaju. Nemaju pojma...hoćeš li?''.  Napred-nazad-napred-nazad...straneš.  

  Podižeš levo stopalo, nesvesno. Držiš ga u vazduhu. Okrećeš leđa vetru. Gledaš krov zgrade. Napred-nazad, staneš. Napred.... ipak nazad. Dvadeset pet spratova. Muk. Vrisak? Ipak ne. Samo tup zvuk udara tela o beton. Nisi imao vremena da razmišljaš. Nisi imao vremena da osetiš...da te više nema.