Odjednom kao da se stvarnost iskrivila. Ležala je. Gledala je u prazno. Imala je osećaj da se pločice pomeraju. Da se voda greje, zatim hladi, pa opet greje. Kolutići dima koje je pravila leteli su po vazduhu. Nije je bolelo. Nije bila prazna. Nije osećala. Letela je. Tražila je sebe. Dozivala ga je. Bila je zbunjena. Mačka je sedela na ivici kade i posmatrala je. Pokušala je da je dotakne svojim mokrim prstima, ali crna mekana silueta bi se samo odmakla sa očiglednim negodovanjem. Izgubila je sposobnost da oseća. Nije mogla na to navići. Činilo joj se besmislenim. Nemogućim. Jedini tragovi da je nekada osećala bili su ožiljci na rukama, i grč na licu, koji su ljudi smatrali osmehom. Zvuk otvaranja vrata. Nije se okrenula. Njegov dodir. Sreća. Tuga. Ljubav. Bol. Sve odjednom. Sjaj u očima pomešan sa suzama. Grli je. Sada je dobro. Svaka kriva linija se ispravila. Osim osmeha. Zagrlila ga je. Jako. Tiho joj je šapnuo: ''Ne brini, neću te pustiti.''.
Нема коментара:
Постави коментар