Pusti me da idem. Nemoj me sebično držati ovako
vezanu, krhkim okovima tuge i sivila. Ne krvarim, prolivati krv je besmisleno,
rane su odavno zarasle. Sada su tu samo maleni ožiljci, preko kojih povremeno
prelazim dugim prstima. Trulim, jer ne
dam bolu da izađe, borim se sa njim. Ali ipak želim da odem. Možda vredi bežati
od sveta, kad već ne mogu od sebe. Tuđom voljom spojena sam sa ovim bićem, čiji
odraz svakodnevno gledam u zamagljenom ogledalu. Okovi su nestali, ali i ti sa
njima, napustio si me. Sedim, sama u praznoj sobi, na trulim daskama. Gledam
kroz napukli prozor kako prvi zraci sunca kupaju prašinu. Stajem pred ogledalo.
Hvatam kožu za šavove i okrećem je. Bol izbija na površinu. Puzi po meni,
ostavljajući crne tragove. Dišem. Prstima češljam dugu kosu. Po meni pada ona
ista kiša boja, kao kada sam te prvi put srela. Više nema crnila, ispralo se i
ostalo da leži na travi. Ponovo sam se rodila, kao da sam prvi put udahnula,
ali ovaj put nije usledio neumoljiv plač deteta, već smeh.
Нема коментара:
Постави коментар