Pogled

Od nekud joj je poznat. Pokušava da se seti odakle, ali kasno. Pogled izleće, ujeda je za kičmu i dok žmarci struje pita se zašto. Kao da joj zabada kandže u srce. Ko je on? Da li ga zna? Da li je on samo maštarija nekog pijanluka? Neka vreme stane. Neka se kazaljke slome. Neka ga uhvati. Ko su svi ti ljudi i šta to traže ovde? Da li su srećni? Ili ih muči nešto? Ma ne, neka se mane toga i nastavi da hoda. Ali ne, noge ne slušaju. Kao da lepljivom pljuvačkom mamurluka stoje ukočene. Ukopane. Ali ne i njegove. Okreće se i odlazi. Pogleda više nema. Žmarci i dalje struje. Zatim opet mučnina, crno pred očima i zvuk automobila. Otvara oči. Nesvesno vrisnu. Zatim nastavi da hoda, sanjareći budna.

Ljubav

Nije znala taj osećaj. Nikada ranije nije ovako buktao u njoj. Da li je to bila ljubav? Ili samo nešto prolazno? Falio joj je, a u isto vreme se bojala sledećeg susreta. Strepela je. I na samu pomisao više ne bi osetila noge. Gleda kroz gužvu i dim cigarete. Ne, to ne može biti on. Šta da kaže? Šta da uradi? Šta ako joj se ne javi? Ne, ne može biti on. Nije spremna za to, ne može sad da ga vidi. Neće moći da izgovori to ''Ćao'', glas će joj se izgubiti na pola puta. Prilazi joj. Jedva izgovara ta tri slova, okreće se. Odlazi. Zašto nije još nešto rekla? Neka se vrati! Ne, neka ostane tu gde je, lepo joj je dok ga samo posmatra. Strepela je, nije bila spremna za još jedan susret. Možda je to ipak ljubav.

Guščije zelena

Bio je osuđen na smrt. Ostalo mu je još sasvim malo vremena. Da diše, gleda u plavetnilo neba, u sunce. Da misli. Da oseća. Nekada je voleo. I bio je voljen. bio je srećan. I patio je. Plakao je, i nije ga bilo sramota suza. Diše. Ceni svaki zrak sunca. Zašto to ranije nije cenio? Zašto ranije nije video sreću, koja se oduvek krila u malim stvarima? Hteo je da trči. Da se smeje. Hteo je još samo jednu priliku da voli. Da je zagrli, kao da je nikada neće pustiti. Hteo je vreme. Ali ono je teklo. Bilo ga je sve manje. Svaki otkucaj kazaljki budio je u njemu čežnju. Čežnju za životom. Došlo je vreme. Nije se bojao. Uzeo je maramu koju mu je jednom davno dala. Blago je vezao oko očiju. Poslednje što je video bila je guščije zelena. Poslednje što je osetio bio je njen miris.

Osmeh

Odjednom kao da se stvarnost iskrivila. Ležala je. Gledala je u prazno. Imala je osećaj da se pločice pomeraju. Da se voda greje, zatim hladi, pa opet greje. Kolutići dima koje je pravila leteli su po vazduhu. Nije je bolelo. Nije bila prazna. Nije osećala. Letela je. Tražila je sebe. Dozivala ga je. Bila je zbunjena. Mačka je sedela na ivici kade i posmatrala je. Pokušala je da je dotakne svojim mokrim prstima, ali crna mekana silueta bi se samo odmakla sa očiglednim negodovanjem. Izgubila je sposobnost da oseća. Nije mogla na to navići. Činilo joj se besmislenim. Nemogućim. Jedini tragovi da je nekada osećala bili su ožiljci na rukama, i grč na licu, koji su ljudi smatrali osmehom. Zvuk otvaranja vrata. Nije se okrenula. Njegov dodir. Sreća. Tuga. Ljubav. Bol. Sve odjednom. Sjaj u očima pomešan sa suzama. Grli je. Sada je dobro. Svaka kriva linija se ispravila. Osim osmeha. Zagrlila ga je. Jako. Tiho joj je šapnuo: ''Ne brini, neću te pustiti.''.

Staklo

Jedna čaša. Zatim druga. Treća, peta. Sada je sve u redu. Igra. Smeje se. Ponovo taj krhki, stakleni osmeh koji bi bilo šta moglo razbiti. Srećna je. Ili joj se bar tako čini. Alkohol je na trenutak popunio svaku prazninu. Dobro, skoro svaku. Okreće se. Njega više nema. Otišao je sa nekim, ali to nije ona. Stakleni osmeh puca, a polomljeni komadi zarivaju se duboko u nju. Sneg. Hladnoća. Neko joj drži glavu. Pokušava da se zahvali, ali zna da je suvišno. Samo jedan zagrljaj i sav bol će nestati.

Dodir

Dobro je. Samo nije srećna. Obavija ruke oko sebe, kao što ih je on nekada obavijao. Ali nije isto. Više ne oseća. Gleda u dim okupan suncem. Sedi u kadi. Pokušava da spere sa sebe svako sećanje. Svaki dodir. Da bar mogu iščeznuti poput dima. Da bar nisu urezana toliko duboko u nju. Da li je sve bio samo san? Čini joj se previše lepim da bi bilo stvarno. Seća se. Pokušava da ga uhvati, da ga bar na trenutak dotakne. Bezuspešno. Izlazi iz kade. Oblači džemper. Baca cigaru u još uvek toplu vodu. Svaki trag dima nestaje. Seda na prozor. Nečija ruka oko nje. Zna taj dodir. Nije se okrenula. Samo je tiho rekla: ''Hvala ti.''

Pikavac

Vetar. Senke prolaznika. Pogled joj se gubi u daljini. Taman lik prepliće se sa povijenim granama drveća. Nastavlja da hoda. Dim cigarete leluja pored nje. Da li je se ponekad seti? Da li je traži u drugim ljudima? Među drvećem? U tami? Ili samo ona traži njega? Da li vidi njen lik kada zatvori oči? Nešto je steže u grudima. Ne, to nije tuga. To su bol i praznina, koji je svakog dana razaraju sve više. Dolazi do zgrade. Ulazi u lift. Krov. Seda na ivicu. Grad. Grad kojim šeta hiljde ljudi, a ona se i dalje oseća usamljeno.  Baca cigaru. Gleda je kako pada. I dalje je boli. Sledećeg dana, došao je, ali je ispred zgrade našao samo pikavac. Među njenim prstima.