Vosak

Šeta stranicama svojih maštarija. Dolinom papirnih cvetova i staklenih oblaka koji su pevali uspavanke. Leži zatvorena satima. Gledajući kako ljubičasto nebo leti nad njom. Ispucalim prstima crta sve što je ikada želela. Ušuškana šarenilom sopstvenog vriska, poput deteta. Lagana. Nedodirljiva. Gleda mirise. Udiše boje. Prolazi prstima kroz oštru travu. Hvata lepljive oblake. Neuhvatljivo trči kroz beskonačnost, dok po ljubičastom nebu ptice ispisuju svoju pesmu. Konci razbijenog vremena bespomoćno krvare pored nje. Boji se da ih dotakne. Da je ne odvuku natrag u sumornu realnost. Jednog dana, sve će se ovo ugušiti u poslednjim kapima njenog bola. Ali do tada će ležati. Potpuno nepomična. Uljuljkana slatkom lažnom srećom. Sve dok se savršenstvo satkano od voska ne istopi, i ne razlije po njoj. Tada će kroz lepljive trepavice videti sve za čime čezne. Sve što je ostavila duboko u prošlosti. Nepovratno. I pokušaće da kroz vosak izgrebe ponovo svoj savršeni svet. Ali pred njom će ostati samo mutna obličja sećanja koja će je dozivati, znajući da ne može da se vrati. I da je gotovo.

Smrt jednog tranzistora

Sedeo je. Fizički, da, bio je tu. Ali misli su mu lutale. Daleko, sve do njegove sobe u malom stanu zabačene londonske ulice, 18:30, frekvencija 105.3 i ta pesma. Motala mu se po glavi. Udobno se smestila u njegov mozak i žuljala ga. Nosila ga je poput talasa u neki sasvim drugi svet. Nije jeo. Nije spavao. Nije izlazio. Sedeo je ispred te male kutije i čekao da počne zarazna melodija. Jedina svrha njegovog trenutnog postojanja. Zaboravio je na sve. Više nije osećao. Samo je sedeo. Potpuno sam. Zatvoren u četiri zida. I čekao. Tmurno veče, 18:30. Tišina. Udari kiše o oronule oluke pune rupa. Gleda u tranzistor. Ustaje. Prilazi mu. Polako, poput mačeta koje još uvek nije sasvim progledalo. Kucka ga sa jedne, zatim sa truge strane. Trese ga. Panično viče reči, koje ni sam ne razume. U glavi mu je samo ta pesma. 19:00. I dalje tišina. Sedi na klimavoj stolici. Gleda u oronule zidove natopljene vlagom. U plafon koji prokišnjava i kofu punu vode koju je trebalo isprazniti. Gleda kako kapi padaju, kako se voda preliva po šupljikavom parketu. Sedi, potpuno nepomičan. Bespomoćan. Mora je naći. Ne može biti samo plod njegove mašte. Mora da je još neko čuo. Ustaje. Izlazi iz stana. Kiše. Bare. Crvene cipele koje propuštaju. Pusta ulica. Sitna senka iza ugla. Samo mačka. Nema kuda da ode. Nema kod koga da ode. Nema zašto da bude tu. Vraća se u stan. Seda na klimavu stolicu. Tišina. Zvuk kiše koja udara u oronule oluke pune rupa.

Pogled

Od nekud joj je poznat. Pokušava da se seti odakle, ali kasno. Pogled izleće, ujeda je za kičmu i dok žmarci struje pita se zašto. Kao da joj zabada kandže u srce. Ko je on? Da li ga zna? Da li je on samo maštarija nekog pijanluka? Neka vreme stane. Neka se kazaljke slome. Neka ga uhvati. Ko su svi ti ljudi i šta to traže ovde? Da li su srećni? Ili ih muči nešto? Ma ne, neka se mane toga i nastavi da hoda. Ali ne, noge ne slušaju. Kao da lepljivom pljuvačkom mamurluka stoje ukočene. Ukopane. Ali ne i njegove. Okreće se i odlazi. Pogleda više nema. Žmarci i dalje struje. Zatim opet mučnina, crno pred očima i zvuk automobila. Otvara oči. Nesvesno vrisnu. Zatim nastavi da hoda, sanjareći budna.

Ljubav

Nije znala taj osećaj. Nikada ranije nije ovako buktao u njoj. Da li je to bila ljubav? Ili samo nešto prolazno? Falio joj je, a u isto vreme se bojala sledećeg susreta. Strepela je. I na samu pomisao više ne bi osetila noge. Gleda kroz gužvu i dim cigarete. Ne, to ne može biti on. Šta da kaže? Šta da uradi? Šta ako joj se ne javi? Ne, ne može biti on. Nije spremna za to, ne može sad da ga vidi. Neće moći da izgovori to ''Ćao'', glas će joj se izgubiti na pola puta. Prilazi joj. Jedva izgovara ta tri slova, okreće se. Odlazi. Zašto nije još nešto rekla? Neka se vrati! Ne, neka ostane tu gde je, lepo joj je dok ga samo posmatra. Strepela je, nije bila spremna za još jedan susret. Možda je to ipak ljubav.

Guščije zelena

Bio je osuđen na smrt. Ostalo mu je još sasvim malo vremena. Da diše, gleda u plavetnilo neba, u sunce. Da misli. Da oseća. Nekada je voleo. I bio je voljen. bio je srećan. I patio je. Plakao je, i nije ga bilo sramota suza. Diše. Ceni svaki zrak sunca. Zašto to ranije nije cenio? Zašto ranije nije video sreću, koja se oduvek krila u malim stvarima? Hteo je da trči. Da se smeje. Hteo je još samo jednu priliku da voli. Da je zagrli, kao da je nikada neće pustiti. Hteo je vreme. Ali ono je teklo. Bilo ga je sve manje. Svaki otkucaj kazaljki budio je u njemu čežnju. Čežnju za životom. Došlo je vreme. Nije se bojao. Uzeo je maramu koju mu je jednom davno dala. Blago je vezao oko očiju. Poslednje što je video bila je guščije zelena. Poslednje što je osetio bio je njen miris.

Osmeh

Odjednom kao da se stvarnost iskrivila. Ležala je. Gledala je u prazno. Imala je osećaj da se pločice pomeraju. Da se voda greje, zatim hladi, pa opet greje. Kolutići dima koje je pravila leteli su po vazduhu. Nije je bolelo. Nije bila prazna. Nije osećala. Letela je. Tražila je sebe. Dozivala ga je. Bila je zbunjena. Mačka je sedela na ivici kade i posmatrala je. Pokušala je da je dotakne svojim mokrim prstima, ali crna mekana silueta bi se samo odmakla sa očiglednim negodovanjem. Izgubila je sposobnost da oseća. Nije mogla na to navići. Činilo joj se besmislenim. Nemogućim. Jedini tragovi da je nekada osećala bili su ožiljci na rukama, i grč na licu, koji su ljudi smatrali osmehom. Zvuk otvaranja vrata. Nije se okrenula. Njegov dodir. Sreća. Tuga. Ljubav. Bol. Sve odjednom. Sjaj u očima pomešan sa suzama. Grli je. Sada je dobro. Svaka kriva linija se ispravila. Osim osmeha. Zagrlila ga je. Jako. Tiho joj je šapnuo: ''Ne brini, neću te pustiti.''.

Staklo

Jedna čaša. Zatim druga. Treća, peta. Sada je sve u redu. Igra. Smeje se. Ponovo taj krhki, stakleni osmeh koji bi bilo šta moglo razbiti. Srećna je. Ili joj se bar tako čini. Alkohol je na trenutak popunio svaku prazninu. Dobro, skoro svaku. Okreće se. Njega više nema. Otišao je sa nekim, ali to nije ona. Stakleni osmeh puca, a polomljeni komadi zarivaju se duboko u nju. Sneg. Hladnoća. Neko joj drži glavu. Pokušava da se zahvali, ali zna da je suvišno. Samo jedan zagrljaj i sav bol će nestati.