Vreme

Vreme. Ta nepostojeća prokleta stvar koja nam se svima protivi. Jer teče previše, ili za neke, ipak, ne dovoljno brzo, a možda i u potpuno pogrešnom smeru. Ali svakako teče, ostavljajući nas da trčimo za njom, jurimo neuhvatljivo, težimo ka nedostižnom i žalimo za izgubljenim, dok nas smrt lagano grebe po vratu. Smrt, koju svi toliko mrzimo. I zašto umreti sa osmehom na licu? Zašto, kad i dalje može mnogo više? Ali tad, kad dođe vreme i shvatiš da je vožnja gotova i da ne možeš da ubaciš u rikverc jer se menjač polomio, uzdahneš, i shvatiš da bi ipak, pored svih gluposti, još samo malo ostao na ovom suludom mestu, gde nekad ume da bude jako dobar provod.

Mimohod

Kazaljke tiho ubijaju. Vreme teče, sporo, neumoljivo. Samo leži. Posmatra, jedva diše, ne oseća, ne razmišlja. Dok se nervoza još uvek cedi niz zidove, staklići razbijene mašte igraju po podu. Vrisak je vuče, daleko. Ali odjednom prasak, nebo sivi, srušiće se. Zemlja puca po šavovima. Ispred nje lik, isti kao ona, ali opet toliko drugačiji. Prstima dodiruje ogledalo. Ali ne, ovo je izvan njega. Ovo je živo. Diše. Postoji. Stoji pred njom. Gledajući je sasvim normalno. Ruka je provlači kroz napuklo staklo. Grad. Ogroman. Nalik onom u kome ona živi. Ali nije tako sivo. Ispred nje visoka zgrada satkana od duge i zlata. Dok joj nepoznat glas zvoni iz daljine, kroz maglu, pokušava da shvati šta se dešava. Visok. Plave oči. Prelep. Samo stoji i posmatra je. Dim mu kulja iz ruke. Baca pogled naniže, ne, ono što drži nije cigareta. ’’Hoćeš malo?’’, nije stigla da odgovori, a dim je već lutao niz suvo nepce, sve do pluća, zatim kuljao kroz usta i nos. Sede na travi. Ima osećaj kao da ga zna oduvek. Kao da je počela da postoji da bi sedela sa njim, okupana dimom, okružena leptirima i bezuslovnom srećom, koja je terala na povraćanje. Gleda ga. Nežno, nesvesno, puna mržnje, ko zna zašto. Udiše vazduh satkan od muzike, prstima prelazi preko šarene kože, zarivajući nokte duboko u nju. Njegove usne. Nežne, užasne, prelepe, otrovne. Zatim neko čudno peckanje pod prstima. Leži na prašnjavim daskama. Potpuno sama, okupana pepelom, okružena dimom, koji je čudno mirisao.

Ogledalo

Korača. Tiho. Bezdušno. Poput vetra. Nedodirljiva, nedostižna, gotovo nestvarna. Blag pogled, nežan, pun mržnje prema svemu što postoji. Koža, ispucala, puna ožiljaka, oslikana uspomenama, a oko nje siva aura bola, smeha i plača, iščupana duša što lebdi nad njom. Preko mračnog lica samo veo satkan od suza. Ipak, čini se tako smirena, iako svakim korakom truli sve više, potpuno sama, kao da želi da nestane. Približava se ogledalu, nem odraz. Ali opet, tako živ, taj mali deo duše zaglavljen iza mutnog stakla, vrišti da izađe. Komadi razbijene nade po podu. I očaj koji ljušti boju sa praznog krvavog rama. Leži. Nedodirljiva, nedostižna, gotovo nestvarna. Mrtva.

For your soul, my love

Kiša. Tih vrisak, ali dovoljan da sledi svaku kap pre nego što padne na zemlju i ispriča svoju priču. Potom tišina koja lomi, razara, tako strašno je boli. Dok niz ruke lije krv, uzima telefon, javlja se čudan glas, gluv, nepoznat. Nem uzdih pun bola i straha. Spušta slušalicu. Još jedan rez, tanak i dubok. Ali opet, dovoljan da opet počne da oseča. I da se seća. Oktobar, hladan i pust. Vetar. Opalo lišće. Duga ulica. I on. Taj pogled. Taj hod, koji je svakim korakom ubija sve više. Slika se polako lomi. Gubi se u tami, zajeno sa njenim vriskom, i dok otopljene kapi udaraju o snove, njeno telo leži na prašnjavom podu u maloj sobi.

Vosak

Šeta stranicama svojih maštarija. Dolinom papirnih cvetova i staklenih oblaka koji su pevali uspavanke. Leži zatvorena satima. Gledajući kako ljubičasto nebo leti nad njom. Ispucalim prstima crta sve što je ikada želela. Ušuškana šarenilom sopstvenog vriska, poput deteta. Lagana. Nedodirljiva. Gleda mirise. Udiše boje. Prolazi prstima kroz oštru travu. Hvata lepljive oblake. Neuhvatljivo trči kroz beskonačnost, dok po ljubičastom nebu ptice ispisuju svoju pesmu. Konci razbijenog vremena bespomoćno krvare pored nje. Boji se da ih dotakne. Da je ne odvuku natrag u sumornu realnost. Jednog dana, sve će se ovo ugušiti u poslednjim kapima njenog bola. Ali do tada će ležati. Potpuno nepomična. Uljuljkana slatkom lažnom srećom. Sve dok se savršenstvo satkano od voska ne istopi, i ne razlije po njoj. Tada će kroz lepljive trepavice videti sve za čime čezne. Sve što je ostavila duboko u prošlosti. Nepovratno. I pokušaće da kroz vosak izgrebe ponovo svoj savršeni svet. Ali pred njom će ostati samo mutna obličja sećanja koja će je dozivati, znajući da ne može da se vrati. I da je gotovo.

Smrt jednog tranzistora

Sedeo je. Fizički, da, bio je tu. Ali misli su mu lutale. Daleko, sve do njegove sobe u malom stanu zabačene londonske ulice, 18:30, frekvencija 105.3 i ta pesma. Motala mu se po glavi. Udobno se smestila u njegov mozak i žuljala ga. Nosila ga je poput talasa u neki sasvim drugi svet. Nije jeo. Nije spavao. Nije izlazio. Sedeo je ispred te male kutije i čekao da počne zarazna melodija. Jedina svrha njegovog trenutnog postojanja. Zaboravio je na sve. Više nije osećao. Samo je sedeo. Potpuno sam. Zatvoren u četiri zida. I čekao. Tmurno veče, 18:30. Tišina. Udari kiše o oronule oluke pune rupa. Gleda u tranzistor. Ustaje. Prilazi mu. Polako, poput mačeta koje još uvek nije sasvim progledalo. Kucka ga sa jedne, zatim sa truge strane. Trese ga. Panično viče reči, koje ni sam ne razume. U glavi mu je samo ta pesma. 19:00. I dalje tišina. Sedi na klimavoj stolici. Gleda u oronule zidove natopljene vlagom. U plafon koji prokišnjava i kofu punu vode koju je trebalo isprazniti. Gleda kako kapi padaju, kako se voda preliva po šupljikavom parketu. Sedi, potpuno nepomičan. Bespomoćan. Mora je naći. Ne može biti samo plod njegove mašte. Mora da je još neko čuo. Ustaje. Izlazi iz stana. Kiše. Bare. Crvene cipele koje propuštaju. Pusta ulica. Sitna senka iza ugla. Samo mačka. Nema kuda da ode. Nema kod koga da ode. Nema zašto da bude tu. Vraća se u stan. Seda na klimavu stolicu. Tišina. Zvuk kiše koja udara u oronule oluke pune rupa.

Pogled

Od nekud joj je poznat. Pokušava da se seti odakle, ali kasno. Pogled izleće, ujeda je za kičmu i dok žmarci struje pita se zašto. Kao da joj zabada kandže u srce. Ko je on? Da li ga zna? Da li je on samo maštarija nekog pijanluka? Neka vreme stane. Neka se kazaljke slome. Neka ga uhvati. Ko su svi ti ljudi i šta to traže ovde? Da li su srećni? Ili ih muči nešto? Ma ne, neka se mane toga i nastavi da hoda. Ali ne, noge ne slušaju. Kao da lepljivom pljuvačkom mamurluka stoje ukočene. Ukopane. Ali ne i njegove. Okreće se i odlazi. Pogleda više nema. Žmarci i dalje struje. Zatim opet mučnina, crno pred očima i zvuk automobila. Otvara oči. Nesvesno vrisnu. Zatim nastavi da hoda, sanjareći budna.