Pokušavala sam da se prisetim da li sam u njegovim godinama znala za Ramštajn

          

                Još jedno dosadno septembarsko jutro puno bara i blata koje se kačilo na crvene starke. Koračala sam ulicom koja je mirisala na svež hleb. Nebo je bilo neuobičajeno plavo, možda pomalo tmurno. Želela sam da volim ovakva jutra, ali zveket ključeva koji je dopirao iz mog džepa uznemiravao me je, podsećao me je na to da svako jutro izgleda isto. Da nisam više dete koje gazi barama.

            Dolazim do vrata oblepljenih izbledelim reklamama za Koka-Kolu i pivo. Hvatam prašnjavu izguljenu kvaku i okrećem ključeve. Vrata se uz škripu otvaraju i obasipa me ustajao miris starih namirnica, neoribnih polica i otrova za miševe. Uzimam neko sredstvo za čišćenje podova, kojem je istekao rok trajanja, sipam  ga u kantu svodom i ribam, da bi izgledalo kao da nešto radim, jer je sreda, i dolazi šef. Ali pre šefa doći će momak s naočarima koji radi u pekari, da donese hleb, namigne mi i pozove me na piće, koje ću, kao i svakog jutra, uz osmeh odbiti. Ipak, ovo jutro bilo je drugačije od ostalih. Pre šefa, i pre momka s naočarima koji radi u pekari, u radnju je ušao crnokosi dečak u Ramštajn majici. ’’Zdravo, izvoli?’’, rekoh, ’’Jednu malu Vau žvaku.’’, odgovori mi, ’’Plavu ili žutu?’’, nastavih uz osmeh, ’’Žutu’’, reče, gledajući stidljivo u pod. ’’Izvoli, 3 dinara.’’, ’’Ali juče je bila 2 dinara u radnji na ćošku, ja imam samo 2 dinara.’’, ’’Nema veze, donećeš mi drugi put, imaš lepu majicu.’’, ’’Hvala.’’, reče, ponosno potapša deo majice na kojem je bio odštampan pevač i logo benda, pocrvene, strpa žvaku u džep i izađe. Posle dečaka u radnju je ušao šef, počeo da priča, ali pre nego što je stigao da završi rečenicu, oklizuo se i pao, te ljutito otišao.

            Sledećeg jutra ponovo je došao crnokosi dečak u Ramštajn majici. Ponovo je kupio jednu malu Vau žutu žvaku i doneo mi dinar koji je dugovao. Svakog narednog jutra dečak bi se vraćao u prodavnicu, u Ramštajn majici, gazio gazio izmuljanim vlažnim podom do kase i kupovao jednu malu Vau žutu žvaku, i svakog jutra bi pitao: ’’Da li je još uvek 3 dinara? Znate, toliko je bila juče, i ja sam poneo samo 3 dinara.’’ . I svakog jutra posmatrala sam crnokosog dečaka u Ramštajn majici. Bio je sitan. Govorio je tiho, obično gledajući u pod. Kada bi podigao pogled, mogla sam jasno videti tugu u njegovim očima, ne to nije bio neki bezazleni dečiji hir, već patnja.

            Prošli su meseci, dečak je i dalje dolazio, i dalje u Ramštajn majici. Jednog jutra dok sam mu vraćala kusur, upitah ga: ’’Znaš li šta piše na toj majici?’’ , ’’Ne, ne umem da čitam latinicu.’’, ’’A znaš li ko je na toj majici?’’ , bila sam uporna, ’’A, da, to je moj tata. Otišao je da nas odbrani od zlih ljudi. Ali vratiće se, mama kaže da mi je uvek kupovao malu Vau žutu žvaku.’’ , završi dečak i izađe iz prodavnice. Ponovo je bila sreda, i pre nego što je šef došao, sagoh se ispod kase da zadržim suze. Pokušavala sam da se prisetim da li sam u njegovim godinama znala za Ramštajn. 

Katerina

     Devojka, scena, masivna crvena zavesa koja se polako podiže, otkrivajući njene vitke noge, uzak struk stisnut u crnom korzetu, i plave lokne. Okreće glavu, leden pogled pun topline prema publici, dijamanti koji se presijavaju oko vrata, i igra može da počne. Svaka emocija nestaje, topi se i pretvara u pokret, nežan, zavodljiv, odsečan, drzak. Stvara savršenu iluziju. Za njih, ona je bila devojka koja nikad nije rekla volim te, mlada koja je pobegla pre nego što je rekla da, žena koja je odbila da bude majka, jedini spas, jedina nada. Tako savršena, uzvišena. Pozornica bila je njen pijedestal, a ona je vladala. Svaki pokret vodio je do raja, svaki pogled bacao je u najdublje ponore pakla. I gledali su je, hipnotisano, puni nade, postiđeno, previše uplašeno da bi napravili bilo kakvu ovaciju, jer je oduzimala dah. Budila maštu, zavodila, bez imalo osećaja, bez srama. Bila je savršena plavooka porcelanska lutka, koja nije igrala ni za koga osim za sebe. Preko dana, bila je devojka ispunjena bolom, sa staklenim suzama u očima. Devojka koju niko nije razumeo, čiji roditelji nisu imali novca, koja se udala za čoveka kojeg nije volela, i kojeg i dalje trpi. Ali noću, bila je dama. Pretvarala je bol u pokrete kukovima, suze u osmeh, ubila muža, polomila mu svaku kost i igrala mu na grobu. Noću su crvene, čvrsto stegnute trake, držale srce da ne iskoči iz grudi. Ali noć joj nije ostala dužna. Došla je po svoje, ali ona je izvodila svoj savršeni ples, do poslednjeg daha. 

Most

Bilo je čudno slušati korake, kako odzvanjaju mostom, kako lupaju tvrdim asfaltom, ostavljajući  samo eho za sobom. Bilo je čudno, možda čak i po malo strašno, jer su bili moji. Ipak, bili su tako glasni, neumoljivo prateći put hladnog vetra. Desi se da na trenutak pomislim da nekog ima iza mene, ali ne okrećem se, jer me je strah. Strah me je da ću videti samo prazninu. Nikad nisam volela da gledam nebo. Hladni Dunav koji je tekao ispod gradske ograde, duž gradskog svetla, govorio mi je mnogo više. Šaptao je. Reč po reč, lagano, uznemireno, naivno, gotovo patetično. Ali svaka priča završavala bi isto: ’’…a onda su najzad prešli Dugu.’’.Meni, ipak, nešto nije dozvoljavalo da odem. Možda njegovo sivilo u hladnim jesenjim danima, ili beskrajno plavetnilo letnjeg jutra. Ili sam se možda samo na tren izgubila u odrazu purpurnog neba, i poslednjeg zraka Sunca, pre nego što zvezde počnu da sjaje. Osećala sa se slobodno, zarobljena ehom svojih koraka, prazno, ispunjena zvukom vetra koji se klizao po vodi. Mrtvo, prelazeći prstima preko oguljene ograde. Ali ipak tako živo, čekajući svetla grada da me obasjaju. Okrenula sam se. Bila sam sama. Sama, ne usamljena, dok god je tu šapat plavog Dunava.

Ljuljaška

Oduvek je volela ljuljaške, i taj trenutak, pre nego što se stopala lagano odvoje od zemlje, prošarane travom, još uvek vlažnom od jutarnje rose, zatim, kreneš gore, poletiš, žmarci se razlete po stomaku, zagolica te, a onda ponovo dotakneš tlo. Gledaš nebo, čvrsto se držiš, i nadaš se da nećeš pasti. Ponekad bi poželela da skoči, ali bilo je strah, jer je znala da je niko ne čeka raširenih ruku da je uhvati i zagrli. Mogla je uganuti zglob, ili pocepati čarapu. Bilo je lakše samo se držati, bilo je lakše ne rizikovati. Osećala se sigurno dok se držala za crvene šipke svojim malenim šakama, jer je verovala u sebe. Ali s vremena na vreme, ipak bi se zapitala kako bi bilo skočiti. Našla bi se u sred vazduha, nedovoljnog da je zaštiti. Vrisnula bi, ili, možda ipak ne bi stigla, možda bi tanan glas zapeo negde, zaglavio se u grlu, i niko je ne bi čuo, niko sem trave, mokre od jutarnje rose, na koju bi se dočekala. Ipak, ne može a da se ne zapita kako bi bilo da je neko ipak čega, raširenih ruku, razvučenog osmeha, da je gleda, iskreno. Da li bi se tada osećala sigurno? Da li bi smela da skoči, ili bi se čak i tada njene malene šake čvrsto stegnute oko crvenih šipki činile sigurnije? Bio je sunčan dan, septembar. Malo opalog lišća, ptice, i njegov glas, raširene ruke i plave oči. Uradila je to, skočila, vrisnula, ili je to samo bio eho detinjstva, zalutao negde među pramenovima zlatne kose koja se presijavala na suncu. I dočekao je, i zagrlio, čvrsto. Ali vreme uporno lupa po još uvek neutabanim stopama i para maštu i nadu. Ništa ne traje večno. Trenutak pobegne, koliko god čvrsto da ga stegnemo, na sekundu misao odluta. Ipak se našla na tlu, ponosno okićenom lisnatom krunom jeseni, mokrom od jutarnje rose, ili suza ’pak. Njene šake čvrsto stegnute oko crvenih šipki, sada već starih, izguljenih, bile su sigurnije od svega.

Boje

Pusti me da idem. Nemoj me sebično držati ovako vezanu, krhkim okovima tuge i sivila. Ne krvarim, prolivati krv je besmisleno, rane su odavno zarasle. Sada su tu samo maleni ožiljci, preko kojih povremeno prelazim dugim prstima.  Trulim, jer ne dam bolu da izađe, borim se sa njim. Ali ipak želim da odem. Možda vredi bežati od sveta, kad već ne mogu od sebe. Tuđom voljom spojena sam sa ovim bićem, čiji odraz svakodnevno gledam u zamagljenom ogledalu. Okovi su nestali, ali i ti sa njima, napustio si me. Sedim, sama u praznoj sobi, na trulim daskama. Gledam kroz napukli prozor kako prvi zraci sunca kupaju prašinu. Stajem pred ogledalo. Hvatam kožu za šavove i okrećem je. Bol izbija na površinu. Puzi po meni, ostavljajući crne tragove. Dišem. Prstima češljam dugu kosu. Po meni pada ona ista kiša boja, kao kada sam te prvi put srela. Više nema crnila, ispralo se i ostalo da leži na travi. Ponovo sam se rodila, kao da sam prvi put udahnula, ali ovaj put nije usledio neumoljiv plač deteta, već smeh.

Nirvana

Hladnoća je ledila svaki dah, svaku nadu za bilo kakvim oblikom života i sreće. Osetila je žmarce kako joj se lagano spuštaju niz kičmu, zatim klize niz butine. Osetila je kako joj se svaka kost lomi, probija mišiće, želeći da iskoči. Mogla je da čuje kako hrskavica lagano puca. Da oseti kako se savija. Svaki nerv radio je ubrzano, pojačano, govoreći joj da ode. Ali nije mogla. Ovo postepeno gubljenje života i lepote bilo je previše savršeno. Kost po kost, mišić po mišić se kočio, drhtao. Gledala je kako se koža lagano razdvaja. Kako se cepa i pušta krv da se izliva po modrim pločicama. Dok se mičiš lagano odvaja od butne kosti, kida preostalo meso sa lakta. To više nije bila ona, već marioneta svih svojih demona, svih duša čijim se bolom nahranila. Sada je sama, sa delovma svoje duše pod noktima, krvlju u kosi, delovima kože po podu. Osećaj nirvane ili potpune bespomoćnosti? Ili je ti ipak bila sujeta? Nije važno, dok god je odžava u životu, dok god tera kosti da srastaju, kožu da se ponovo spaja, zašivena iglom srama, i krv da se vraća u vene. Živela je previše života, ali nikada nije shvatila da li to i drugi čuju. Te vriske, bol i patnju kojom se hranila. Koja je na nju delovala kao droga, dovodila je do ludila. Nije važno, dok god je održava u životu. 

Ringišpil

Tihi vrisak vetra odbija se o drveće, kidajući beživotno lišće i granje. Zatim bi ih lagano spuštao na tlo, mokro od kiše i jutarnje rose. Kroz blatnjave barice, hodala bi svojim malim stopalima, ušuškani u belim čizmicama, koje bi ubrzo na vrhovima postale prljave. Krhkim rukama držala je svoju plavu haljinicu, koja se slagala sa trakom u kosi. Oči boje noćnog neba gledale su u nešto što drugi nisu mogli videti. Slikale su potpuno novi svet. Vodile je kroz šume oblaka od šećerne vune. Dok hoda, njena krila rastu. Spremna da polete do Meseca i nazad. Daleko od guste magle njenih strahova. Otvara malu crnu gvozdenu kapiju, koja joj svojom škripom, od koje bi na trenutak zabolela glava, želi dobrodošlicu. Preskače baricu, koja je za nju izgledala poput nekog srebrnog jezera. Potom se okreće i gleda svoj odraz. Bledo lice, ali ipak tako puno života i bezuslovne dečije sreće. Stari ringišpil. I njen konjić. Zove je. Spreman na još jedno putovanje. Gde li će je ovog puta odvesti? Hvata se rukama za njegov beli vrat, ukrašen zlatnim uzdama, bele čizmice se odvajaju od zemlje i u trenu, našla se u udobnom sedlu. Njenom begu od stvarnosti. Od ožiljaka i bola, od te tame koja je uporno trčala za njom. Njen beg od života. Konjić se prope na zadnje noge i potrča. Na trenutak gubi ravnotežu. Pokušava da uhvati zlatne uzde. Ali uzalud, jer one nisu stvarne, jer neće poleteti u njene malene šake da je odvuku sa ovog surovog mesta. Dok sedi u bari,  okupana blatom, misli šta će joj reći mama, jer je uprljana novu plavu haljinicu. Okreće se. Zaboravlja majku, hvata sve svoje demone, sve strahove i bol, nagomilane ispod dečijeg lica, zatvara ih u malu kutiju, i stavlja na sedlo, čekajući da ih njen konjić odnese, negde daleko, u šumu oblaka od šećerne vune.